Crnogorska Skupština 24. septembra treba da raspravlja o smeni svog predsednika Andrije Mandića. Razlog: uputio je saučešće porodici Ratka Mladića, osuđenog ratnog zločinca. Mandić, član Nove srpske demokratije, nije jedini srpski političar iz regiona koji se oglasio posle smrti Mladića - ali je jedini kome funkcija visi zbog toga.

Treći pokušaj za tri godine, ali ovog puta su brojke drugačije

Opoziciona Demokratska partija socijalista pokrenula je inicijativu, a vanredna sednica je zakazana. Ovo je treći takav pokušaj u tri godine i prethodna dva završila su onako kako obično završavaju - ničim. Razlika je u potpisima: ovog puta inicijativa je prikupila podršku 38 od ukupno 81 poslanika, među njima i nekih iz vladajuće većine.

Među potpisnicima su i predstavnici bošnjačkog i albanskog naroda. Šest poslanika vladajuće Bošnjačke stranke najavilo je da će glasati za razrešenje. To je brojka koja se u krhkoj koaliciji ne preživljava lako.

Ovo mu nije prvi put

Mandić je i ranije svojim stavovima, češće bližim Beogradu nego Podgorici, uvodio državu u problem. Njegova inicijativa za rezoluciju o Jasenovcu, kao odgovor na rezoluciju UN o Srebrenici, stvorila je tenzije sa Hrvatskom i pretnju blokadom pregovora sa EU. U Hrvatskoj je Mandić - inače četnički vojvoda - proglašen nepoželjnom osobom.

Iz DPS-a je poruka direktna: vreme je da se vidi ko je spreman „zbog fotelje i sitnih privilegija da pređe i preko ovog anticivilizacijskog čina Mandića”. U inicijativi stoji da njegovi stavovi produbljuju društvene podele, narušavaju ugled Skupštine i međunarodni kredibilitet Crne Gore.

„Prvi čovek Skupštine države koja teži da bude sledeća članica Evropske unije dužan je da poštuje vrednosti na kojima počiva ustavni poredak Crne Gore, da poštuje presude međunarodnih sudova i da neguje kulturu sećanja”, poručuju iz DPS-a.

Kvorum kao štit

Za smenu Mandića nije potrebna apsolutna većina od 41 glasa, nego većina prisutnih na sednici. Ali vladajuća većina ima i drugo oružje - da ne dođe. Da bi sednica počela, u sali mora biti najmanje 41 poslanik. Ako jednostavno izostanu, nema ni rasprave.

Opozicija već vidi taj scenario i najavljuje novi pokušaj u oktobru, na redovnom zasedanju, kad prema propisima ima pravo da predloži jednu tačku za raspravu, a vlast mora da je prihvati. Dakle odbrana nije argument - odbrana je prazna fotelja. Pitanje koje vredi postaviti naglas: koliko institucija u regionu funkcioniše upravo tako, odsustvom umesto odgovorom?

Test za koaliciju, ne za jednog čoveka

Analitičar Miloš Perović smatra da se inicijativa pretvorila u daleko ozbiljniji test nego što je izgledala na početku.

„Inicijativa je prestala da bude samo pitanje smene jednog funkcionera. Postala je test unutrašnje kohezije parlamentarne većine i, mnogo važnije, test granica političkog kompromisa na kojima ta većina počiva”, kaže Perović.

Podršku Mandiću najavili su gotovo svi poslanici Pokreta Evropa sad premijera Milojka Spajića, Demokrata i manjih vladajućih prosrpskih stranaka. Ali Perović upozorava da ključno pitanje više nije da li će opozicija skupiti glasove, nego da li u samoj vlasti postoji spremnost da se Mandiću uskrati podrška.

„Odluka Bošnjačke stranke pokazala je da ta mogućnost postoji, ali sama po sebi još uvek ne predstavlja novu parlamentarnu većinu. Ako posle ovoga koalicioni partneri u vlasti nastave da funkcionišu bez ozbiljnijeg političkog raščišćavanja, biće zanimljivo pratiti odnos između Bošnjačke stranke i Nove srpske demokratije”, kaže on. Ako saradnja nastavi bez ikakve promene, dodaje, to bi značilo da su javna ograđivanja od spornih poteza pre svega način da se pred sopstvenim glasačima sačuva privid principijelnosti.

Da li vlada pada? Verovatno ne - ali ne zbog stabilnosti

Iz DPS-a tvrde da je „svima jasno da je ovo terminalna faza ove parlamentarne većine” i ilustruju to drugim sukobima unutar vlasti: ministar transporta i premijer imaju suprotne stavove o koncesiji crnogorskih aerodroma, potpredsednik Vlade traži ostavku ministarke u toj istoj Vladi, znatan deo poslanika većine glasaće za smenu predsednika parlamenta.

Perović je mnogo uzdržaniji. Prema njemu, Crnu Goru čeka period kontrolisanog unutrašnjeg sukoba u kojem će stranke na vlasti nastaviti da sarađuju zato što im trenutno tako odgovara, ali će istovremeno sve više graditi sopstvene političke pozicije.

„Vladajuća većina sve manje se ponaša kao jedinstven politički blok, a sve više kao zbir stranaka koje sarađuju tamo gde im se interesi poklapaju”, kaže on.

Evropski put kao jedino lepilo

Crna Gora se približava završnici evropskih integracija i Perović ukazuje da je upravo evropska agenda najjači zajednički interes koji drži na okupu ovu heterogenu većinu. Ali sa približavanjem kraja pregovora sa Briselom otvara se i pitanje ko će politički naplatiti rezultat. Spajićev PES pokušaće da ga predstavi kao uspeh svoje politike, dok će drugi partneri braniti sopstveni identitet i glasačko telo.

Opozicija, kaže Perović, koristi pukotine u većini, ali još uvek nije ponudila dovoljno ubedljivu alternativu - pa je trenutno uspešnija u otvaranju problema vlasti nego u stvaranju nove većine.

To je rečenica koja najviše boli i najviše se ponavlja širom Balkana. Država na pragu EU, parlament koji raspravlja da li je saučešće porodici osuđenog ratnog zločinca politički problem, i opozicija koja zna da broji potpise, ali ne i da ponudi šta dolazi posle. Dvadeset četvrtog septembra videće se samo jedno: koliko košta jedna fotelja.