Čovek sa lisicama na rukama, u prostorijama policijske stanice, okružen policajcima. To je definicija stanja u kojem jedna strana ima potpunu kontrolu, a druga nema ni fizičku mogućnost da se brani. Upravo u tom stanju su ga, prema krivičnoj prijavi, dvojica struških policajaca udarala rukama i nogama.

Odeljenje za unutrašnju kontrolu, kriminalističke istrage i profesionalne standarde pri MUP-u podnelo je krivičnu prijavu protiv T.M., policijskog službenika u Policijskoj stanici Struga, i I.Š., glavnog policajca za vršenje uviđaja saobraćajnih nezgoda u Policijskom odeljenju za bezbednost drumskog saobraćaja Struga. Krivično delo je „maltretiranje u vršenju službe“ po članu 143 Krivičnog zakonika. Prijava je podneta specijalizovanom odeljenju za gonjenje dela počinjenih od strane lica sa policijskim ovlašćenjima.

Obojica su suspendovana, službeno oružje i municija su im oduzeti, a protiv njih se paralelno vodi i disciplinski postupak.

Evo podatka koji vredi zadržati: incident se desio 14. maja 2026. godine. Prijava je stigla do javnosti tek sada. Skoro dva i po meseca prošlo je između onoga što se desilo u stanici i dana kada je građanin za to saznao. Neko će reći da je unutrašnja kontrola radila svoj posao temeljno. Ali temeljnost i tišina nisu isto, a razliku između njih plaća poverenje.

To što je sistem ovog puta reagovao jeste činjenica i ne treba je omalovažiti - ima prijave, ima suspenzije, ima postupka, ima specijalizovanog odeljenja koje radi. To je više nego što se obično dešava. Pitanje koje ostaje nije da li unutrašnja kontrola postoji, nego koliko dugo jedan takav slučaj putuje kroz nju pre nego što dobije ime, epilog i presudu. Zato što sve što ostane bez epiloga, sledeći put se ponovi sa istom lakoćom.

Inicijali ostaju inicijali dok postupak traje - tako nalaže zakon i to je u redu. Ali kada se završi, javnost ima pravo da zna šta je sud odlučio. Inače „odgovaraće“ ostaje samo glagol u budućnosti, kakav smo već mnogo puta čuli.