Primirje između SAD i Irana trajalo je tačno onoliko koliko je odgovaralo obema stranama. Nakon noćnih američkih udara na iranske ciljeve, Teheran je uzvratio ujutru napadima na američke vojne mete u regionu, a Donald Tramp je proglasio da dogovor više ne postoji. Sve to - dok je on sedeo na sastanku sa generalnim sekretarom NATO-a u Ankari. Sinhronizacija vojne eskalacije s diplomatskim samitom teško da je slučajna.

Povod je bio napad na nekoliko tankera u Hormuškom moreuzu, najužem grlu svetske trgovine naftom. Među pogođenima bio je i katarski tanker za tečni gas sa šestoricom hrvatskih pomoraca na palubi. Jedan od preživelih bio je direktan: „Preživeo sam božjim čudom, svi smo živi." Balkanski ljudi, kao i uvek, našli su se usred tuđeg rata na radnim mestima na koja su otišli da prehrane porodicu.

Trampova retorika bila je surova i bez diplomatskog vela: „To su zli i bolesni ljudi. Oni su rak. A znate šta se radi s rakom? Uklanja se što pre." Tvrdio je da su američki udari bili „20 puta jači" od iranskog odgovora. Iranska Revolucionarna garda, pak, objavila je da je napala 85 američkih vojnih meta u Bahreinu i Kuvajtu kao odgovor na „kršenje primirja". Sirene za uzbunu odjeknule su u obe zemlje po nekoliko puta.

Efekat se osetio odmah tamo gde najviše boli - na tržištu. Najmanje četiri tankera za naftu i gas odustali su od prolaska kroz moreuz i vratili se, a Vašington je ukinuo ključno izuzeće koje je Iranu dozvoljavalo da prodaje naftu na međunarodnom tržištu. Rezultat: cena nafte skočila je preko tri odsto. A kad poskupi nafta u Hormuzu, poskupljuje i na pumpama u Skoplju - geopolitika ne traži vizu da bi stigla do naših džepova.

Ipak, analitičari savetuju oprez pred dramatičnim zaključcima. Iako je ovo najozbiljnija razmena vatre od potpisivanja dogovora, sama eskalacija ne znači automatski da primirje mora da padne - jer ni Vašington ni Teheran nemaju interes da se vrate u otvoreni sukob. Pitanje je koliko dugo će interes biti jači od ponosa. Na Balkanu tu računicu znamo predobro.