Ratko Mladic je preminuo u pritvoru u Hagu, u 84. godini, kao pravnosnazno osudjen na dozivotni zatvor za genocid u Srebrenici. To je cinjenica. Sve drugo sto se dogodilo u narednih dvadeset i cetiri sata sirom regiona vaznije je od same smrti - jer je pokazalo ko sve, trideset godina kasnije, jos uvek odbija da procita presudu.

U gradovima Republike Srpske nekoliko stotina ljudi, uglavnom mladih, izaslo je na ulice sa bakljama. U Zvorniku i Visegradu uzvikivalo se njegovo ime, pucali su vatrometi. U Novom Sadu i Beogradu - isto. To nisu ljudi koji pamte Mladica; to su ljudi koji su bili deca ili uopste nisu bili rodjeni kada je njegova vojska opkoljavala Sarajevo. Neko ih je naucio.

Molitva u Banjaluci, masakr u Sarajevu - istog dana

U pravoslavnoj crkvi u Banjaluci organizovana je molitva, a na njoj je bio i Milorad Dodik. Pred novinarima je izjavio da je Mladic velika licnost za srpski narod i da se „narodu ne moze zabraniti da ga pamti”. Entitetski premijer Savo Minic otisao je korak dalje - potvrdio je da je i za njega Mladic nekakav heroj, ali je odmah dodao da mora da pazi sta govori. Zasto? Zato sto je u Bosni i Hercegovini velicanje pravnosnazno osudjenih ratnih zlocinaca krivicno delo za koje je predvidjeno do pet godina zatvora.

Covek koji javno kaze da pazi sta govori zato sto ga zakon kaznjava - taj tacno zna sta radi. To nije emocija koja se izlila. To je racunica.

A tog istog 28. avgusta u Sarajevu se obelezavala 31 godina od drugog masakra na pijaci Markale, kada je granata ispaljena sa polozaja Mladiceve vojske ubila 43 osobe i ranila preko 80. Bas taj zlocin, zajedno sa genocidom u Srebrenici, bio je neposredan povod za intervenciju NATO-a - vazdusnu kampanju koja je otvorila put kopnenoj ofanzivi i pregovorima u Dejtonu. Drugim recima: ono sto je fakticki zaustavilo rat. U jednom gradu palile su se svece za zrtve, u drugom baklje za onoga ko je poslao granate.

Opozicija i vlast - ista melodija

Najzanimljiviji detalj nije Dodik. On je predvidiv. Zanimljivo je to sto su pocast Mladicu odali i najistaknutiji ljudi opozicije - gradonacelnik Banjaluke Drasko Stanivukovic, kao i kandidati SDS-a za predsednika RS i za clana Predsednistva BiH, Branko Blanusa i Mladen Bozovic. Ucestvovali su u molitvi u jednom manastiru na Ozrenu.

Znaci: vlast i opozicija, razliciti programi, razlicite izborne liste, a na ovo pitanje - ni milimetar razlike. Kada ceo politicki spektar jednog entiteta stoji na istom mestu oko coveka osudjenog za genocid, onda pitanje vise nije partijsko. Pitanje je sta se tim mladim ljudima sa bakljama nudi kao alternativa.

Potpredsednik RS Camil Durakovic objavio je snimak iz Zvornika i podsetio sta taj grad znaci - hiljade proteranih Bosnjaka, stotine ubijenih, pod njegovom komandom. Zatrazio je da policija i pravosudje reaguju. „Pitam, jasno i glasno: postoji li drzava, postoje li institucije i ako postoje, hoce li reagovati ili ce sve ostati na trivijalnim saopstenjima?”, napisao je. Nije dobio odgovor.

Vucic: kriv je Hag

Iz Beograda je reakcija isla u ocekivanom pravcu. Aleksandar Vucic je saopstio da ce drzava, ako to porodica zatrazi, organizovati sve za dostojanstvenu sahranu u Srbiji. Zatim je direktno optuzio sud u Hagu da je odgovoran za smrt: „Sada vidimo da je Hag zeleo smrt Mladica iza resetaka. Nisu dozvolili generalu da umre u Srbiji, na mestu koje je sam zeleo”.

Mehanizam koji je nasledio Haski tribunal zaista je vise puta odbio zahteve da Mladic bude pusten na privremenu slobodu radi lecenja u Srbiji. Od 2024. godine bio je u pritvorskoj bolnici i pod palijativnom negom. Ali obratite paznju kako je postavljena recenica - ne „osudjenik”, nego „general”. Ne „preminuo je u zatvoru gde je sluzio kaznu za genocid”, nego „nisu mu dozvolili da umre kod kuce”. Jednom imenicom menja se cela prica.

Vucic je odmah vezao i predstojecu presudu Hasimu Taciju, prognozirajuci da ce biti pretezno oslobadjajuca, i zakljucio da Zapad time porucuje kako „srpska krv nije vazna”. To je konstrukcija koja radi nezavisno od ishoda: ako Taci bude osudjen, sud je bio pravedan samo jednom; ako bude oslobodjen, dokaz je za zaveru.

Crna Gora: test koji se polaze pred ocima Brisela

Za region najkonkretnija je bila prica u Crnoj Gori. Predsednik Skupstine i lider Nove srpske demokratije Andrija Mandic objavio je na X-u da je Darku Mladicu uputio saucesce „povodom smrti njegovog oca, generala Ratka Mladica”. Odgovor je stigao iz sopstvene vlade.

Ministar spoljnih poslova Ervin Ibrahimovic napisao je: „Pravnosnazno presudjen ratni zlocinac, i ziv i mrtav, zasluzuje samo prezir”. Potpredsednik vlade Nik Djeljosaj porucio je da velicanje osudjenog ratnog zlocinca nije odnos prema proslosti, nego pokazatelj vrednosti koje neko i danas zastupa. Predsednik Jakov Milatovic rekao je da odnos prema porodici preminulog ne moze biti izgovor za relativizaciju.

Samo - Ibrahimovic i Djeljosaj sede u vladi u kojoj najmanje cetvorica ministara i jedna potpredsednica dolaze bas iz Mandiceve partije. A vladajuci Evropa sad premijera Milojka Spajica uopste se nije oglasio. Cutanje je takodje stav.

Evropska komisija je, upitana od podgorickih „Vijesti”, odgovorila da je svako velicanje ratnih zlocinaca suprotno evropskim vrednostima i da za to nema mesta ni u EU, ni u zemljama kandidatima. Recenica je tacna i poznata. Pitanje je da li nakon nje sledi nesto drugo osim recenice - jer su balkanske kandidatkinje odavno naucile da je saopstenje iz Brisela jeftinije od ustupka.

Sta je ostalo nesudjeno

Mladic je proglasen krivim po deset od jedanaest tacaka haske optuznice - genocid u Srebrenici, progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, prisilno preseljenje, teror nad civilima u Sarajevu i uzimanje pripadnika UN za taoce. Presuda je postala pravnosnazna 2021. godine.

Ali njegov ratni put poceo je ranije, u Hrvatskoj, kao jednog od kljucnih komandanata JNA u severnoj Dalmaciji. Dokumenti i svedocenja pred Haskim sudom povezuju ga sa pripremom napada na Skabrnju 18. novembra 1991. godine, nakon kojeg su ubijene desetine civila i branilaca. Za to mu nikada nije sudjeno - optuznica je bila ogranicena na zlocine u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine.

Znaci i posle dozivotne kazne i posle smrti, deo racuna ostao je neotvoren. To je ono sto se dogadja porodicama iz Skabrnje: pravda je stigla do nekog drugog, za nesto drugo, i tu je stala.

Balkan ovu scenu zna napamet - osudjeni umire, a spor oko toga sta je bio ostaje ziv i prenosi se ljudima koji nista od toga nisu videli. Pitanje za region nije kako ce Ratko Mladic biti sahranjen. Pitanje je ko ce momcima sa bakljama u Zvorniku objasniti zasto su se tog dana u Sarajevu palile svece.