Bliski istok je ponovo na ivici. Američka komanda Sentkom potvrdila je da je izvela nove vazdušne udare na iranske ciljeve - radarske sisteme i komandne centre za upravljanje dronovima u Goruku i na ostrvu Kešm, u strateški ključnom Hormuškom moreuzu. Pentagon je napad opisao kao „samoodbranu" - reč koja u ratu obično znači da će druga strana to nazvati agresijom.

Odgovor nije zakasnio. Iranska Revolucionarna garda uzvratila je balističkim raketama na vazduhoplovnu bazu Ali Al-Salem u Kuvajtu, tvrdeći da su upravo odande lansirani američki udari. Garda je upozorila da će svaka sledeća agresija dobiti „sasvim drugačiji" odgovor - formulacija koju slušamo pred svakom sledećom eskalacijom.

Tu u priču ulazi neočekivan ljutiti glas - Kuvajt. Ministarstvo spoljnih poslova osudilo je iranski napad kao „prezren" i „opasnu eskalaciju", tvrdeći da ima „potpuno pravo da preduzme sve za zaštitu svoje teritorije". Nad zemljom su zavijale sirene dok je protivvazdušna odbrana presretala rakete i dronove. Mala zalivska država iznenada se našla na liniji vatre u ratu koji nije njen.

Ovo je treće veliko kršenje primirja od aprilskog sporazuma, a širi rat koji je počeo 28. februara već je odneo hiljade života, uglavnom u Iranu i Libanu. Svako novo „primirje" u ovom regionu traje tačno do sledećeg udara - a onda su svi iznenađeni kao da se nije očekivalo.

Za Balkan, koji predobro zna šta znači kada veliki vode ratove na tuđoj teritoriji, kuvajtski slučaj je poučan. Kada supersile rešavaju svoje račune, baze, moreuz i nebo nad malim zemljama postaju bojno polje - a niko ih ne pita žele li da učestvuju. Ko plaća cenu kada dvojica jakih ukrštaju vatru nad tvojom glavom?