Američka vojska je dve noći zaredom napadala iransku luku Čabahar - jedinu iransku luku na Indijskom okeanu. Uništen je kontrolni toranj za pomorski saobraćaj, a oštećena su i dva pristaništa. Ovo je prvi američki vojni udar na Čabahar otkako je uspostavljeno primirje, što znači da se nešto ponovo raspuca u regionu za koji su se svi nadali da se smiruje.

Ono što ovu luku čini važnijom nego što zvuči jeste ko sve stoji iza nje. Indija je uložila ogroman novac u Čabahar da bi dobila put ka Avganistanu i Centralnoj Aziji kroz transportni koridor koji potpuno zaobilazi Pakistan. Drugim rečima, ovo nije samo iranska infrastruktura - to je strateška kapija jedne od najvećih sila na svetu. Oštećenje pogađa daleko dalje od Irana.

Američki zvaničnici su, kao i obično, pažljivo upakovali operaciju: „civilni objekti i ključna energetska infrastruktura nisu bili cilj", kažu oni, objašnjavajući udar kao odgovor na „značajne rizike" za trgovačke pomorske rute. Ovakve formulacije uvek treba čitati pažljivo - svaki vojni udar dolazi sa saopštenjem za javnost koje objašnjava zašto zapravo nije bio tako strašan.

Pozadina otkriva još jedan sloj. Izuzeci od američkih sankcija na luku istekli su u aprilu, što ju je već oslabilo pre samih napada. Znači, pritisak na Čabahar nije počeo bombama - one su samo dovršile ono što su sankcije započele. Za Balkan, ovo je poznata priča u novom ruhu: kada se velike sile obračunavaju, male kapije, države i koridori postaju bojno polje za tuđe interese. Pitanje je samo ko će na kraju platiti račun - a to se retko odlučuje u gradu koji je pogođen.