Noelija Samartin, doktorka neurologije i klinicka psiholoskinja, izgovara ono sto nijedan fitnes marketing ne zeli da cuje: najveci deo stete ne dolazi od toga sto ne treniras, nego od toga sto sedis. A to su dve razlicite stvari koje godinama mesamo.

Razliku objasnjava primerom koji boli: covek koji dva sata dnevno vezba u fitnes centru i dalje je sedentaran ako ostatak dana provodi neprekidno sedeci vise od cetiri sata. Ta dva sata ne otkupljuju preostalu dvanaestocasovnu nepokretnost. Kretanje rasporedjeno kroz dan, kaze ona, vredi vise od koncentrisanog napora uvece.

Sta se zapravo desava kada hodas

Mehanizam nije apstraktan. Dok hodamo, telo oslobadja molekule poput IGF-1 koji prolaze krvno-mozdanu barijeru i stimulisu BDNF - faktor koji Samartin opisuje kao djubrivo za nervni sistem. On jaca veze izmedju neurona i pomaze pri formiranju secanja u hipokampusu.

Na to se dodaje hemija koju osecas istog dana: hodanje povecava serotonin koji raspolozenje drzi stabilnim, dopamin koji nosi motivaciju i endorfine. Noradrenalin, pak, podize budnost i paznju. To je razlog zasto se razgovor koji ne krece kod kuce odvezuje posle deset minuta hodanja.

Brojka koja rusi mitologiju deset hiljada

Istrazivanja su pokazala da se maksimalna zastita od demencije postize oko 9.826 koraka dnevno - ali i da znacajan zastitni efekat pocinje vec na oko 3.800 koraka. Preko deset hiljada nema dodatne koristi. Dakle brojka 10.000, koju svaki aparat na ruci ispisuje crvenim kada nije dostignuta, blize je marketingu nego nauci.

To je dobra vest za svakog ko zivi normalan zivot, a ne zivot projektovan oko aplikacije. Tri hiljade i osamsto koraka su pijaca i nazad, ili dve stanice peske umesto autobusa. Mozak, kako kaze Samartin, zahvaljuje doslednosti mnogo vise nego sporadicnim naporima.

Pitanje nije da li imamo vremena za fitnes centar. Pitanje je zasto smo izgradili gradove u kojima je korak do pekare nesto sto treba posebno da se planira.