U maju 2026. godine Makedonija je proizvela skoro onoliko struje koliko je potrošila - 96,5 odsto domaće potrošnje bilo je pokriveno domaćom proizvodnjom. Prema podacima Državnog zavoda za statistiku, ukupna bruto-proizvodnja električne energije iznosila je 462.653 megavat-časa, naspram potrošnje od 479.603 megavat-časa. Brojka koja na prvi pogled zvuči kao uspeh - i delom jeste.

Ali iza procenta krije se jedna mnogo manje svetla realnost. Skoro cela potrošnja uglja - 99,9 odsto - otišla je upravo na proizvodnju struje. To znači da naša „domaća” energetska nezavisnost i dalje visi o REK Bitola i o uglju koji kopamo i palimo. Struja je domaća, da, ali cena koju plaćamo nije samo na računu za električnu energiju - ona se plaća i u vazduhu koji dišemo i u klimi koju menjamo.

Podaci pokazuju i druga pomeranja. Potrošnja prirodnog gasa u maju porasla je za 4,8 odsto u odnosu na lani, što Zavod pripisuje radu toplotnih postrojenja koja prošle godine u istom periodu nisu bila aktivna. S druge strane, potrošnja naftnih proizvoda pala je za 8,5 odsto.

Dakle, kakva je slika? Makedonija zaista može da pokrije sopstvene potrebe za strujom - ali sa energetskim miksom koji je i dalje težak, prljav i zavisan od uglja. Prava energetska nezavisnost ne meri se samo u tome da li je struja domaća, već i u tome od čega je proizvedena. Dok 99,9 odsto uglja završava u kotlovima termocentrala, govorimo o samozadovoljstvu iz prošlog veka. Pitanje za budućnost ostaje bez odgovora: šta će biti sa tim procentima kada ugalj, pre ili kasnije, bude morao da ode?