Donald Tramp objavio je da je rat s Iranom završen. „Danas smo završili rat s Iranom", izjavio je američki predsednik, naglašavajući da je iranska obaveza da ne razvija nuklearno oružje činila „95 posto" pregovora. Zvuči kao kraj - ali iz Teherana je odmah stigao posve drugačiji ton.

Prema objavama, preliminarni dogovor - navodno nazvan „Islamabadski dogovor", pod posredništvom Katara i Pakistana - sadrži nekoliko ključnih tačaka. Potpuno otvaranje Hormuskog moreuza za pomorsku trgovinu bez davanja i vraćanje na obim u roku od 30 dana, hitno ukidanje američke pomorske blokade iranskih pristaništa, 60-dnevno primirje koje obuhvata i sukobe u Libanu, i iranska obaveza da uranijum obogaćuje kod kuće pod nadzorom inspektora UN.

Na papiru, to je sveobuhvatan paket. Problem je što ga Iran nije potpisao. Portparol Esmail Bagai odbio ga je kao „spekulativno" i „još uvek ništa završeno", optužujući Vašington da postavlja „preterane zahteve" i „nove uslove", i da Teheran neće odstupiti od svojih „crvenih linija".

Tu je razlika između objave i dogovora. Tramp hoće potpis, Iran hoće zamrznuta sredstva odmah, a Vašington ih nudi na rate - uslovljene poslušnošću. Kada jedna strana slavi kraj, a druga kaže da ništa nije završeno, obično istina sedi negde u sredini, u sitnim slovima koja niko ne čita na pres-konferenciji.

Ipak, nešto se pomerilo. Otvoreni sukob počeo je krajem februara sa američko-izraelskim udarima, posle čega je Iran blokirao moreuz i poremetio petinu svetskog snabdevanja naftom. Cena nafte pala je za 4,4 posto odmah po Trampovoj izjavi - što kazuje da tržišta, za razliku od političara, ne čekaju potpis da bi reagovala. Za region koji je preživeo dovoljno „završenih" ratova, skepticizam nije cinizam - nego iskustvo.