Kada govornik ruskog Ministarstva za inostrane poslove kaže da Rusija nema neprijatelja u Ukrajini - već „u nacionalističkoj manjinskoj grupi koja je dograbila vlast u Kijevu" - to nije diplomatija. To je retorika, i to retorika iz ratnog perioda, osmišljena za publiku koja gleda Kremlj kao dom.

Izjava Marije Zaharove dolazi u trenutku kada Moskva optužuje Kijev za kršenje jednodnevnog prekida vatre od 8. do 10. maja, koje je Rusija proglasila u čast Dana pobede. Prema Zaharovoj, u ta tri dana bilo je ubijeno 25 ruskih civila, među njima jedno dete, po ukrajinskim napadima.

Glavna poruka je drugačija. „Glavni neprijatelj Ukrajinaca nije Rusija niti Rusi, već nacionalistička manjinska grupa koja je preuzela vlast u Kijevu", izjavila je Zaharova. Kada Kremlj govori na taj način, to je poruka ruskom stanovništvu da rat nije protiv jednog naroda - već protiv jedne političke elite. To je isti argument koji su, kada ga nose balkanski diktatori kroz devedesete, posledice znamo.

Zaharova je otišla i dalje. Prema njoj, kijevski režim pretvorio je Ukrajinu u „zapadnu marionetsku državu", gurajući je ka korupciji i neonacizmu. Optužbe za decu navodno odvedenu iz Ukrajine odbacila je kao „anti-rusku propagandu". To je isti paket izgovora: manjinstvo, korupcija, spoljni faktor, neonacizam. Zamisljeno je da izgleda kao analiza - u suštini je scenario za slepo gledalište.

Za balkansku publiku, kratenka je jasna. „Nismo u ratu sa narodom, samo sa jednom grupom ekstremista" - to je rečenica koju je svaki ratni lider na Balkanu govorio pre nego što pošalje svoje tenkove u susedstvo. Koliko često smo slušali istu rečenicu iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, i da - i iz Skoplja? I koliko često je ispala istinska?