Osamdeset ronilaca iz Makedonije, Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine prošlog vikenda radili su na dnu Ohridskog Jezera, kod auto-kampa Gradište. Ne radi rekorda, ne radi umetničkog performansa - radi čišćenja. Vadili su konzerve, gume, plastiku, i sve ostalo što su godinama ljudi imali bačeno u vodu sa uverenjem da će nestati.

Akciju je organizovao ronilački centar Amfora, uz podršku Muzeja i Instituta u Ohridu, Crvenog krsta Ohrida, i desetak regionalnih ronilačkih klubova - KPD Ohrid, SNK Vrelo, ENK Pena, SAE Tigar, BSN Volci i internacionalnih partnera. Rezultat: značajna količina solidnog otpada izvučena sa dna jednog od najstarijih jezera u Evropi.

Ideja iza akcije nije „da bude vest". Ideja je da se podseti svi koji uživaju u Ohridskom jezeru da ono što bacaju u vodu ne nestaje. Samo propada, potone, i sa vremenom neko drugi mora da zaroni da bi ga izvadio. Ohridsko jezero je pod zaštitom UNESKO-a kao svetska prirodna i kulturna baština - ali to znači da neko mora da ga štiti. Ne samo Ministarstvo životne sredine. I ne samo Opština Ohrid. Svi.

Pitanje koje akcija ne želi da kaže glasno, ali koje stoji u pozadini: ako treba 80 regionalnih ronilaca da se organizuju i volonterski čiste dno, šta rade zvanične institucije koje se finansiraju iz budžeta za zaštitu jezera? Koliko godišnje se potroši na „monitoring", „studije" i „izveštaje" - naspram konkretnog čišćenja?

Balkan nikada nije pamtio takvo jezero sa toliko stranske ljubavi i toliko domaće zanemarenosti. I dok jedan dan „bez otpada na dnu" ne postane vest bez potrebe za 80 ronilaca - do tada ovo je sram, ne uspeh.