Najstarija neprekinuta monarhija na svetu ima jedan problem koji se ne rešava ceremonijom: naslednica ne sme da nasledi. Aiko, jedina kćerka japanskog cara Naruhita i carice Masako, u nedelju je stala u središte jednog od najsvetijih rituala u zemlji, obučena u belo od glave do pete, sa biserima na ključnoj kosti i sa rukavicama - i baš dok je to činila, zakon koji je drži podalje od Prestola od hrizanteme nastavlja da se piše bez nje.

Putovanje je bilo od Carske palate u Tokiju do Isea, prefektura Mie, gde se nalazi najsvetiji kompleks šintoizma. Razlog je rekonstrukcija Velikih svetilišta u Iseu - običaj koji se ponavlja svakih dvadeset godina i koji traje neprekidno 1.300 godina. Sledeća velika obnova počinje 2033. Pripreme, dakle, počinju sada, i počinju sa njom.

Ovo nije fotosesija. U Iseu se čuva Sveto ogledalo, jedan od tri sveta predmeta Japana, koji simbolizuje mudrost i koji je prema legendi upotrebljen da se boginja sunca Amaterasu izvuče iz pećine. Druga dva su mač Kusanagi, za hrabrost, i nakit Jasakani no Magatama, povezan sa dobronamernošću i sa legitimnošću Carskog doma. Unutrašnje i Spoljašnje svetilište potiču od pre 2.000 godina. Kada jedna država prenosi vlast preko predmeta takve starosti, svako ko stoji uz njih dobija nešto što nijedan izbor ne može da da.

I tu se krije ironija. Aiko se poklonila Amaterasu - boginji - a zatim je prisustvovala Kavabikiju, tradicionalnom vučenju trupaca po reci, gde je zajedno sa stotinama običnih građana hvatala za uže. Pre toga, u gradu, popela se u običan metro voz među ljude. Scena koju bi svaki dvorski savetnik nazvao simbolikom bliskosti sa narodom. Samo što simbolika ne menja član zakona.

Odeća je bila u boji slonovače, laki materijali, uzdržan kroj - i, kako piše protokol, tačno ista koju je već nosila na prethodnom zvaničnom pojavljivanju. Belo u Japanu znači čistotu i obnovu, u duhu Šikinen Sengua, obreda periodičnog vraćanja svetilišta u prvobitno stanje. Biseri su „zvanični" nakit dama sa dvora zato što pokazuju eleganciju bez pokazivanja bogatstva. Nijedan komad nije slučajan, nijedan nije njen izbor.

Znači, imamo sledeću sliku: žena koja javno predstavlja najstariju dinastiju na planeti, koju narod voli, koja zna sve rituale napamet - i koja, prema sadašnjem Zakonu o Carskom domu, ne može da sedne na presto, a ako se uda za čoveka izvan carske porodice, gubi i titulu. Reforma tog zakona diskutuje se godinama i nastavlja da se odlaže.

Da li Balkan ima pravo da se smeje ovome? Nemamo presto, ali imamo dovoljno institucija gde neko sa očiglednim sposobnostima čeka ispred vrata dok se unutra odlučuje po pravilu napisanom pre nekoliko generacija. Razlika je samo u tome što se kod nas pravilo ređe zove tradicija, a češće dogovor.

Godine 2033. Ise će se ponovo srušiti i ponovo izgraditi, kao i poslednjih trinaest vekova. Pitanje je da li će se do tada promeniti nešto u tekstu koji odlučuje ko sme da stoji najbliže ogledalu.