Sto šezdeset tri jena za jedan američki dolar. To je bila najniža vrednost japanske valute od 1986. godine - četiri decenije unazad. Zatim je usledio potez kakav tržišta odavno nisu videla: Japan i Sjedinjene Američke Države zajednički su intervenisale na deviznom tržištu da bi zaustavile pad.

Posle akcije jen je naglo ojačao do oko 155,2 jena za dolar, a potom se stabilizovao oko 156 do 157. Japansko Ministarstvo finansija potvrdilo je da je 31. jula kupovalo jene u koordinaciji sa američkim Ministarstvom finansija, koje je pak kupovalo preko Federalne rezervne banke Njujorka. Cilj je, prema japanskim vlastima, bio da se spreče prekomerna nestabilnost i neuredna kretanja kursa.

Poslednji put se dogodilo posle cunamija 2011.

Ovo je prva usaglašena akcija ove vrste posle 2011. godine, kada su dve zemlje intervenisale nakon razornog zemljotresa i cunamija koji su pogodili istočni deo Japana. Tada je cilj bio suprotan - jen je naglo jačao, jer su investitori očekivali da japanske kompanije vraćaju sredstva kući za finansiranje obnove, pa su zemlje G7 intervenisale da to zaustave.

Znači, isti instrument, suprotan cilj. Pre petnaest godina borili su se protiv previše jakog jena. Sada se bore protiv previše slabog.

Japansko Ministarstvo finansija i američki sekretar za finansije Skot Besent saopštili su da neće oklevati da ponovo preduzmu zajedničke korake ukoliko se pokaže potreba.

Razlog je jedna jedina brojka

Razlika u kamatnim stopama. Japanska centralna banka je u junu povećala osnovnu kamatnu stopu na jedan procenat - najviši nivo od 1995. godine. Referentna kamatna stopa američkih Federalnih rezervi kreće se između 3,50 i 3,75 odsto.

To je razlika koja je, godinu za godinom, odlivala kapital ka američkim finansijskim tržištima i činila japansku valutu neprivlačnom za međunarodne investitore. Dodatno, japanska ekonomija se suočava sa smanjenjem radne snage, niskom produktivnošću i visokom zavisnošću od uvoza energenata čije su cene izražene u dolarima. Slaba valuta poskupljuje te uvoze, podstiče inflaciju i smanjuje životni standard.

Zašto intervencija uopšte funkcioniše

Mehanizam je jednostavniji nego što zvuči. Kada centralna banka želi da ojača sopstvenu valutu, prodaje dolare iz deviznih rezervi i kupuje svoju. Potražnja raste, vrednost se penje. Ako isto radi i druga velika centralna banka, efekat je mnogo jači.

Upravo zato je učešće Vašingtona ključno. Jednostrana intervencija Japana može privremeno da zaustavi pad, ali teško menja trend. Kada iza akcije stoji i američko Ministarstvo finansija, investitori dobijaju poruku da dve najveće ekonomije imaju zajednički interes - i to je dovoljno da špekulanti zatvore pozicije protiv jena.

Mnogi ekonomisti u ovoj situaciji podsećaju na „Plaza sporazum“ iz 1985. godine, kada su se ministri finansija i guverneri centralnih banaka SAD, Japana, Zapadne Nemačke, Francuske i Velike Britanije dogovorili da koordinirano oslabe dolar. U naredne dve godine dolar je izgubio oko trećine vrednosti u odnosu na jen i nemačku marku. To ostaje najpoznatiji primer kako koordinirana akcija može da promeni tok svetskih deviznih tržišta.

Povučeni potezi odražavaju nameru dve države da spreče da talas prodaje jena i japanskih državnih obveznica preraste u širi šok za globalnu ekonomiju - što bi, između ostalog, moglo da poveća i troškove zaduživanja samog Vašingtona. Analitičari upozoravaju da ovo može biti tek početak šire strategije ako se jen ponovo približi rekordno niskim nivoima.