Ponekad jedna rečenica bačena s leđa kaže više od celog samita. Na sastanku EU - Zapadni Balkan u Tivtu, dok je Vučić odgovarao na novinarska pitanja, češki premijer Andrej Babiš mu je prišao odostrag, dobacio mu nešto i nasmejao sve prisutne: „Zdravo Aleksandre, ulazimo li?"

Scena je sitna, ali simbolika nije. Vučić je u tom trenutku upravo nabrajao s kim se sve sreo - sa rumunskim Radenom, sa češkim Babišem, sa slovačkim Ficom, i najavio razgovore sa liderima iz Poljske, Irske, Holandije i austrijskim kancelarom. Cela jedna lista imena poređanih kao trofeji, prekinuta pravim, nespremnim trenutkom - neko ko jednostavno hoće da uđe unutra jer sastanak počinje.

Na samitu u Tivtu okupljena su teška imena: predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta, francuski predsednik Makron, nemački kancelar Merc. Zapadni Balkan i Brisel ponovo za istim stolom, ponovo sa istim obećanjima o „evropskoj perspektivi" koja region sluša decenijama.

I tu je ono što vredi pitati. Koliko ovih samita završi konkretnim korakom, a koliko fotosesijom i rečenicama o „zajedničkoj budućnosti"? Balkan stoji na vratima EU toliko dugo da već zna napamet sve kadrove - rukovanja, grupne fotografije, izjave da je „napredak zabeležen". Babiš je bar bio iskren: cela diplomatija se na kraju svodi na to da li ulaziš u salu ili stojiš napolju i pričaš o tome kako ćeš ući.