Šesnaestog septembra, u 10 časova po srednjoevropskom vremenu, sudije u Hagu pročitaće prvostepenu presudu Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju. Četiri dana pre toga, centralni trg u Prištini bio je pun ljudi koji su došli da tim sudijama kažu šta misle. Organizatori su to nazvali „Marš za slobodu”. Sud ima svoje ime za te iste godine - ratni zločini.

Optužnica se odnosi na period od marta 1998. do septembra 1999. godine, na lokacije na Kosovu i u Kukešu i Cahanu u severnoj Albaniji. Prema tužilaštvu, OVK je imala jasnu komandnu strukturu, a optuženi nose individualnu i komandnu odgovornost za ubistva preko 100 ljudi i za zlostavljanje stotina drugih u oko 50 pritvorskih logora. To nije politička kvalifikacija - to je ono što piše u aktu po kojem se vodi postupak.

Ko je bio na trgu

Ovo nije bio skup sa margine. Na maršu su učestvovali predsednik DPK Bedri Hamza i poslanik Ramuš Haradinaj, a iz Albanije je premijer Edi Rama poručio „sloboda za oslobodioce”. Među prisutnima je bio i Ali Ahmeti, lider DUI - partije koja je donedavno bila na vlasti u Skoplju i koja je i dalje jedna od najvećih političkih mašina u zemlji.

To je detalj koji ovu priču čini domaćom, a ne samo kosovskom. Kad lider makedonske partije stane na trg čija je poruka da Hag treba da popusti, pitanje nije etničko - pitanje je sasvim obično i postavlja se za svakog političara: sme li se na jedan sud vršiti pritisak dok se presuda piše? Odgovor se ne menja prema tome ko je optuženi.

Brojke koje se ne poklapaju

Oko samog skupa već se vodi druga bitka - za veličinu. Na društvenim mrežama kruže brojke od 150.000 do 200.000 učesnika. Međunarodne agencije koje su bile na licu mesta izveštavaju o „hiljadama” ljudi koji su napunili trg. Razlika između te dve tvrdnje nije sitnica: jedna verzija opisuje skup, druga opisuje referendum. Kad se jedna brojka naduva dvadeset puta, to obično znači da je sama brojka poruka.

Balkan zna ovu scenu napamet - sa svih strana. Skup pred presudu, transparenti sa likovima, pesme, i političari koji se fotografišu u prvom redu. Potom dolazi sud, i tek tada počinje pravi razgovor.

Šta se zapravo rešava 16. septembra

Ročište će biti javno i moći će da se prati uživo na albanskom, engleskom i srpskom preko stranice suda. Tužilaštvo u posebnom postupku traži šest godina za ometanje pravde - što znači da ni posle glavne presude priča ne završava.

Za Kosovo je ovo presuda o sopstvenoj prošlosti. Za sud u Hagu, osnovan kosovskim zakonom i finansiran iz Evrope, ovo je test po kojem će ga meriti - da li institucija stvorena da sudi pobednicima to zaista može da uradi. Za region je poruka jednostavnija i starija od svih nas: pravda ili važi za sve, ili nije pravda, nego raspored sile.