Kad ti banka naplaćuje za to što čuvaš svoj novac kod nje, pitanje kome služi sistem postaje sasvim legitimno. Poslanik Borislav Krmov iz Levice oštro je kritikovao najavljena povećanja bankarskih provizija, ocenjujući ih kao još jedan udar na životni standard građana.

Konkretni podaci su ubodni. Provizija za uplatu na šalter raste sa 50-90 na 120 denara; uvode se nove naknade za održavanje platnih i deviznih računa; provizija za međunarodne transakcije je 0,4 procenta od iznosa; a trošak za odobravanje stambenog kredita iznosi 1 procenat kredita - što kod većih zajmova može da pređe i 1.000 evra.

I sve to, dok banke beleže rekordne dobiti. „Provizije trenutno predstavljaju oko 18 procenata neto-dobiti banaka - preko 100 miliona evra godišnje, oko 107 miliona", tvrdi Krmov. Njegova poenta je jasna: „Platni sistemi danas su u suštini javne usluge i javna dobra", i zato ne smeju da zavise „od dobre volje finansijskih moćnika".

Najpogođeniji su penzioneri koji koriste šalterske usluge, porodice koje upravljaju kućnim plaćanjima i oni koji uzimaju stambeni kredit - upravo oni s najmanje prostora u budžetu. Krmov traži vladinu intervenciju, sa argumentom da su platni sistemi suštinska infrastruktura, ne privilegija.

Pitanje koje je otvorio jeste duboko i važno: kad jedna usluga postane neophodna za život - kao plaćanje računa - sme li da ostane potpuno prepuštena profitnoj logici privatnih banaka? Građanin nema izbor da li će plaćati preko banke; to čini proviziju ne cenom usluge, već porezom bez glasanja. A porez bez predstavljanja, kako je istorija pokazala, retko prolazi tiho zauvek.