U demokratskim državama tajnost nije večna. SAD su posle više decenija objavljivale dokumente vezane za ubistvo Džona Kenedija, Pentagonske dokumente, CIA-program MKUltra, Operaciju Nortvuds, Hladni rat, pa čak i deo dokumenata o 11. septembru.

Neki od ovih dokumenata bili su vezani za nacionalnu bezbednost, obaveštajne službe, vojne operacije i atentate na državnike. Ipak, posle 15, 25, 35 ili 50 godina, javni interes je stavljen iznad potrebe za trajnom tajnošću.

Zato je pitanje za Makedoniju jednostavno: po kom osnovu ugovor o privatizaciji elektrodistribucije i posle više od 20 godina ostaje nedostupan javnosti?

Nije reč o vojnoj tajni, već o ugovoru kojim je prodata elektrodistributivna mreža - infrastruktura koja se direktno tiče svih građana, svih firmi i cele ekonomije.

Ako je ugovor klasifikovan, onda institucije moraju da kažu ko ga je klasifikovao, kada, na kom stepenu tajnosti, dokle traje klasifikacija i da li je ikada urađena revizija. Ako su razlozi za tajnost prestali, mora se otvoriti postupak za reklasifikaciju, odnosno deklasifikaciju.

Građani imaju pravo da znaju pod kojim uslovima je prodata elektrodistribucija, kakve obaveze je preuzeo investitor i da li je država zaštitila javni interes i nacionalnu infrastrukturu.

Posle 20 godina ćutanja, pitanje više nije samo pravno. To je pitanje demokratije, odgovornosti i poštovanja prema građanima.