"Parizani, idite kuci" - pise na zidovima u Plogofu. Po automobilima sa pariskim tablicama izgrebane su poruke, a u Plobaneku-Leskoniju na jednom automobilu stoji izgrebano i "srecan povratak, Parizani". U Bretanji leto ove godine mirise na nesto sto nije ni so ni jod.

Najostrije je u departmanu Finister, gde se broj stanovnika leti povecava tri puta. Prosle godine, izmedju aprila i septembra, tamo je registrovano 7,4 miliona nocenja. A ove godine toplotni talas na jugu Francuske poslao je jos jedan talas turista navise, ka svezijim obalama Bretanje i Normandije. Odmor izabran zbog temperature, a ne zbog mora.

Gradonacelnik Plobaneka-Leskonija, Loik le Fir, osudio je grebanja: "Nas grad je oduvek bio i mora da ostane otvorena i gostoprimljiva zajednica." Njegov kolega iz Penmarka, David le Ber, rekao je nesto hitnije od osude - da broj stanovnika skace sa 5.600 na 17.000, a putevi, parkinzi i stanovi ostaju isti. Na istom mestu, biciklista je zaustavio zenu koja je trcala da bi je ispitivao da li je mestanka.

Kada te brojka prestigne

Francuzi cine 80 odsto nocenja u Bretanji, a 30 odsto dolazi iz pariskog regiona. Dakle ovo nije bunt protiv stranaca - to je bunt protiv sopstvenih sunarodnika, sto sliku cini mnogo zanimljivijom. Nije pitanje jezika ili nacionalnosti, nego aritmetike: infrastruktura gradjena za 5.600 ljudi ne izdrzava 17.000, bez obzira koji pasos nose.

Odatle do Ohrida, Struge ili Krusheva nema mnogo daljine. I tamo je broj ljudi u avgustu visestruko veci od broja koji vodovod, parkinzi i odvoz smeca mogu da podnesu. Razlika je sto u Bretanji gradonacelnici bar naglas priznaju problem sa infrastrukturom, umesto da broje samo posecenost.

Grebanje automobila je vandalizam i tu nema rasprave. Ali ono sto stoji ispod toga je drugacije pitanje: sta radi jedna opstina kada joj se stanovnistvo utrostruci tri meseca godisnje, a budzet, sluzbe i odluke su pravljeni za preostalih devet?