Brisel je ponovo poručio Srbiji da ne može da sedi na više stolica odjednom. Izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Tonino Pikula, otvoreno je izjavio da zemlja ne može da postane članica EU ako zadrži partnerstva sa Rusijom i Kinom. Poruka koja za Beograd zvuči kao ultimatum - a za ostatak Balkana kao poznat film.

„Država koja pokušava da sedi na tri ili četiri stolice ne može dugo da održi tu iluziju“, rekao je Pikula, misleći na takozvanu višesektorsku politiku Srbije. Prema njemu, Beograd „mora sam da se opredeli“ - sa kim ide i kuda pripada. Izrazio je i zabrinutost zbog mogućeg strateškog partnerstva Srbije sa SAD, sa logikom da ne može svima da se ugodi istovremeno.

Srbija je kandidat za članstvo godinama, ali za razliku od najvećeg dela EU, nije uvela sankcije protiv Rusije. Upravo to je jezgro spora. Sa jedne strane, zahtev je legitiman - članstvo u klubu znači igranje po pravilima kluba. Sa druge, pitanje koje Beograd postavlja nije bez osnova: zašto opredeljivanje uvek ide samo u jednom smeru, i zašto se uslovi menjaju u hodu?

Tu vredi razdvojiti dve stvari. Pritisak EU je realan i legitiman deo pregovaračkog procesa - to nije zavera. Ali način na koji se pakuje, kao lekcija od mentora prema učeniku, ravna reakcija ne izaziva nigde na Balkanu. Region predobro zna tu dinamiku - „približavanje“ koje traje decenijama, uslovi koji se dodaju svake godine, obećanja koja dolaze bez datuma.

Pitanje koje ostaje otvoreno nije da li će se Srbija opredeliti, već koliko je iskreno ono što joj se nudi sa druge strane. Jer „čekamo na vratima EU kao na šalteru u opštini“ je rečenica koju u ovom delu sveta nikome ne treba objašnjavati.