Kada je izbio rat sa Iranom i pristup ka više od 11 miliona barela sirove nafte dnevno doveden je u pitanje, analitičari su predviđali cenu od 200 dolara za barel do kraja godine. To se nije dogodilo. A glavni razlog, kažu stručnjaci, jeste jedna zemlja koju retko spominjemo kada govorimo o ceni goriva na našim pumpama - Kina.

Kao drugi najveći potrošač nafte na svetu, Kina je preduzela seriju poteza - smanjila je uvoze, oslonila se na ogromne zalihe koje je godinama gomilala i povećala upotrebu čiste energije. Rezultat: udar od viših cena jednostavno je bio apsorbovan. „Kina je odigrala ključnu ulogu u ublažavanju udara za ostatak Azije, a time i za globalnu ekonomiju", kaže Dan Volter iz energetskog instituta Ember. Drugi analitičar to je rekao jednostavnije: „Kina je postavila plafon na cenu."

Brojke govore same. Brent je pao ispod 78 dolara za barel u ponedeljak - u poređenju sa 114 dolara početkom maja, na vrhuncu krize. A bum električnih vozila u Kini prošle godine smanjio je potrošnju nafte za oko milion barela dnevno. Međunarodna agencija za energiju sada upozorava da bi ponovno otvaranje Hormuskog moreuza moglo da donese višak ponude sledeće godine - do 4,7 miliona barela dnevno više nego što se traži.

A gde smo mi u svemu ovome? Na kraju lanca, kao i obično. Kada Kina odluči da gomila zalihe, balkanski vozač na pumpi to čak i ne zna - ali baš ta daleka odluka je razlika između razumne i nepodnošljive cene rezervoara. Svet nam kroje igrači koje nismo birali, na tržištima koja ne kontrolišemo. Bar ovog puta ta nevidljiva ruka nas nije udarila po džepu - ali koliko dugo ćemo zavisiti od tuđe strategije da nam sopstveni život bude podnošljiv?