Deset dana trajao je „istorijski" mir. SAD su izvele vazdušne napade na Iran kao odmazdu za iranski napad dronom na natovareni brod u Hormuškom moreuzu - prva američka vojna akcija otkako su dve zemlje 17. juna potpisale primirje. Toliko o dogovorima koji se proglašavaju za prekretnice; na Balkanu dobro znamo koliko vrede potpisi kad se interesi sudaraju.

Primirje, nazvano „Islamabadska deklaracija", sklopljeno je između predsednika Donalda Trampa i Masuda Pezeškijana i najavljivalo je nešto gotovo nemoguće: ukidanje američke pomorske blokade, ponovno otvaranje Hormuza za slobodnu trgovinu, privremene dozvole za izvoz iranske nafte i odmrzavanje iranskih sredstava u inostranstvu. Bio je tu čak i rok od 60 dana za sveobuhvatne pregovore, uključujući i nuklearni program. Na papiru - diplomatski proboj. U stvarnosti - do prvog drona.

Američka komanda saopštila je da su udarili po iranskim skladištima za rakete i dronove, radarskim pozicijama i priobalnim ciljevima. Iran je odmah uzvratio - Revolucionarna garda tvrdi da je pogodila američke vojne pozicije u regionu. Tramp je napad dronom nazvao „glupim kršenjem primirja", a potpredsednik Vens poručio da će „nasilje biti dočekano nasiljem". Retorika koja zvuči poznato svakome ko je pratio kako se raspadaju obećanja o miru.

Zašto je ovo važno i za nas? Zato što je Hormuški moreuz grlo kroz koje prolazi ogroman deo svetske nafte - a svako zatvaranje ili eskalacija tamo oseti se na pumpama širom sveta, uključujući i kod nas. Kad se dva ponosna protivnika igraju rata, cenu plaćaju i oni koji nemaju nikakve veze sa sukobom. Pitanje nije da li će se primirje održati, nego koliko ovakvih „primirja" treba da neko shvati da je potpis bez poverenja samo pauza između dva udara.