Dosad je Iran odgovarao tamo gde mu je bilo najbliže - američke baze u Iraku, u Jordanu, u Zalivu. Sada, prema izvorima bliskim vlastima u Teheranu, u račun ulaze i mete na evropskom tlu. Među njima se pominju Bugarska i Kipar.

To nije daleka vest za nekog drugog. Bugarska nam je sused.

Razlog je konkretan i zna se datum. Prošlog meseca parlament u Sofiji odobrio je privremeno raspoređivanje američkih aviona-cisterni u vojnoj bazi Bezmer - do osam mašina KC-135 i najviše 250 američkih vojnika, od 24. jula do 1. oktobra. Teheran je još tada poručio Bugarskoj da korišćenje njene teritorije za američke vojne operacije može biti protumačeno kao saučesništvo u napadima. Sofija je odgovorila da se sa njene teritorije neće koristiti ofanzivno naoružanje i da zemlja ne postaje učesnik u ratu.

Kada odbrana jednih postane rizik za druge

Logika Sofije je razumljiva - to su avioni za punjenje goriva, ne bombarderi. Ali u ratu se logike dveju strana retko poklapaju. Za Teheran, avion koji puni gorivo bombarderima deo je lanca koji nosi bombe. Formalnu razliku između „ofanzivnog\" i „podrške\" prave pravnici, ne oni koji biraju mete.

Jedan od izvora to kaže bez okolišanja: „Ako SAD odu predaleko, Iran će se braniti po svaku cenu, izaći će van regiona i napašće i Evropu.\"

Među mogućim metama pominje se i Kipar, gde Britanija ima bazu Akrotiri. Ona je već bila pogođena početkom marta, kada je dron iranske proizvodnje udario u pistu i izazvao manju štetu. Kiparske vlasti su tada procenile da je najverovatnije bio lansiran iz Libana, iz područja pod uticajem Hezbolaha, a ne direktno iz Irana.

Koliko je realna pretnja

Ovde vredi biti trezan. Sidart Kaušal, istraživač londonskog Kraljevskog instituta ujedinjenih službi, ocenio je iransku pretnju Evropi kao „realnu, ali ograničenu\". Prema njegovoj proceni, Iran bi mogao da upotrebi balističke rakete srednjeg dometa, uključujući one iz porodice Šahab, ali bi njihova sposobnost da nanesu ozbiljnu štetu na većim udaljenostima bila ograničena.

Dakle - ne scenario iz filma. Ali ni nula. A kada je reč o raketama srednjeg dometa koje lete ka jugoistočnoj Evropi, razlika između „ograničene sposobnosti\" i „nikakve sposobnosti\" je razlika koju nosi ceo region.

Ko odlučuje u Teheranu

Vrhovni vođa Irana, ajatolah Modžtaba Hamnei, postavio je Mohsena Rezaija, bivšeg komandanta Iranske revolucionarne garde, za sekretara Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost. Rezai je komandovao Gardom od 1981. do 1997. godine, uključujući najveći deo rata između Irana i Iraka, i važi za predstavnika tvrdog krila.

Poruka je to, i poslata je namerno. Jedan izvor je sumira ovako: „Iran šalje jasnu poruku - ako SAD ne postignu dogovor sa Galibafom, moraće da imaju posla sa Rezaijem.\"

Pregovori o ponovnom otvaranju Hormuskog moreuza praktično su stali. Tramp je u utorak dodatno presekao spekulacije porukom da sa Iranom „nema razgovora niti pregovora koji su u toku ili zakazani\". Prethodno je zapretio da će SAD uništiti iranski most ili elektranu svaki put kada Iran napadne brod u moreuzu.

Kada obe strane spuste slušalicu i počnu da prete infrastrukturom, obično ne sledi smirivanje.

Šta ovo znači za nas

Balkan zna ovu scenu napamet - tuđi rat, tuđe odluke, a karta na kojoj se crta je naša. Niko iz Teherana nije pitao šta misli Sofija kada je pisao spisak, i niko iz Vašingtona nije pitao šta misli region kada je slao cisterne.

Ovo su zasad procene izvora, a ne objavljeni plan - i vredi to ponoviti. Ali kada se jedna država na 300 kilometara od nas nađe na nečijem spisku, pitanje nije da li će se desiti, nego da li iko uopšte pravi račun o tome šta bi to značilo.