Evropska centralna banka poslala je alarmnu poruku preko guvernera grčke centralne banke Janisa Sturnarasa, člana upravnog odbora ECB. Rizik da evrozona uđe u recesiju je realan. Ako rat u Iranu potraje, mogući scenario je stagflacija - istovremena stagnacija i inflacija.

Sturnaras pominje „inflacijske šokove uporedive sa post-COVID" periodom, i kompanije koje već planiraju takve scenarije. Zaključak - projektovana inflacija u evrozoni za ovu godinu 2,7 procenata, ali sa potencijalom rasta ako se nastave prekidi u snabdevanju gorivom, vodonikom i helijumom - sva tri kritična za evropsku industriju.

Za Balkan - koji nije u evrozoni, ali čije su valute pegovane, direktno ili indirektno, na evro - posledice su dvostruke. Prvo, direktno više cene goriva, benzina, gasa, prirodnog gasa za domaćinstva. Drugo, indirektno - smanjene strane investicije, jer u recesiji evropske korporacije ne otvaraju nove pogone u Skoplju, Sofiji ili Beogradu. One zatvaraju stare.

Pitanje koje naši ministri retko glasno postavljaju je - imamo li plan za stagflacijski scenario? Imamo „strategije energetske sigurnosti" u fiokama ministarstava. Imamo „planove za makroekonomsku stabilnost". Ali kad inflacija juri 8 procenata, BDP pada za 1, a državna kasa je prazna - koje su konkretne mere? Pomoć najugroženijima? Zamrzavanje cena? Privremena poreska olakšanja?

Isti tip pitanja postavljao se i 2022, i 2008, i 1997. Odgovor je uvek isti - reakcija, a ne prevencija. Balkan živi u režimu stalnog prilagođavanja, ne strateškog planiranja. To je cena toga što smo mala ekonomija sa ograničenim rezervama. Ali istovremeno je i odgovornost političara koji umesto plana donose govore.