Iza glasnih naslova da je „Putin slomio Evropsku uniju" stoji mnogo skromnija, ali zanimljivija istina: EU odustaje od plana da snizi ograničenje cene ruske nafte sa 60 na 45 dolara za barel. Cena ostaje tamo gde je bila - a to je nagoveštaj da račun više nije samo geopolitički, već i budžetski.

Razlog nije u Moskvi, već na Bliskom istoku. Nova kriza oko Irana promenila je kalkulaciju: ako se tržište dodatno stegne, svako oštrije ograničenje ruske nafte udarilo bi ne samo po Rusiji, već i po evropskim potrošačima, industriji i državnim budžetima. Drugim rečima - sankcije bole i onoga ko ih uvodi.

To ne znači da se EU potpuno povlači. Unija planira da proširi mere na drugim frontovima: oko 20 novih brodova ruske „flote u senci" na spisku za sankcije, mere protiv banaka, trgovaca naftom, rafinerija i kripto-servisa, i strože izvozne kontrole prema Kini, Indiji, Turskoj i Centralnoj Aziji.

Pouka je stara koliko i same sankcije: lako ih je najaviti, teško podneti. Kada se cena principa meri u ceni goriva na pumpi, politička odlučnost odjednom postaje fleksibilnija. Balkan ovo gleda izbliza - jer kada Evropa kašlje oko energije, nama se trese račun za struju.

Pitanje koje vredi postaviti nije da li je EU „poražena", već nešto trezvenije: koliko dugo jedna politika pritiska može opstati kada se svako zatezanje vraća kao bumerang po sopstveni životni standard? Odgovor smo, čini se, upravo dobili - do 60 dolara, i nijedan dinar oštrije.