Franko Barezi preminuo je u 66. godini, posle duge bolesti. Milan, klub u kojem je odigrao celu svoju karijeru, potvrdio je ono što je italijanski fudbal sa strahom čekao nekoliko meseci.

Barezi je bio kapiten, odbrambeni igrač i ono što danas gotovo da i ne postoji u fudbalu - čovek koji je dvadeset i tri godine igrao za jedan jedini klub. 719 zvaničnih utakmica. Šest titula u Seriji A, tri Kupa evropskih šampiona, svetsko prvenstvo sa Italijom 1982. godine. Sedam puta nominovan za Zlatnu loptu. Milan je povukao njegov dres sa brojem šest, što je najviša počast koju jedan klub može da da i najtiša.

Ono što ga izdvaja nisu brojke nego to kako je igrao. Barezi je bio centar odbrane u vreme kada je odbrana još uvek bila veština, a ne taktička stavka u tabeli. Dijego Maradona, koji je protiv njega igrao u godinama u Napoliju, nazvao ga je najboljim odbrambenim igračem kojeg je sreo. Posle jedne utakmice tražio je da uzme njegov dres i rekao da je to uspomena koju će čuvati ceo život. Kada Maradona traži nečiji dres, to je recenzija koju nijedna nagrada ne zamenjuje.

Privatno, Barezi je bio gotovo nevidljiv. Godine 1984, dok je bio na pripremama sa ekipom u Toskani, u jednom restoranu upoznao je Mauru Lari, tada konobaricu. Ostali su zajedno. Usvojili su dva sina, Edoarda i Đanandreu - jedan radi u finansijama, drugi u umetnosti, nijedan nije ušao u fudbal. Ta porodica se nikada nije prodavala na naslovnim stranama.

Poslednje javno pojavljivanje bilo je u februaru, na otvaranju Zimskih olimpijskih igara u Milanu i Kortini, gde je nosio olimpijski plamen zajedno sa Bepeom Bergomijem. Mnogi su tada primetili koliko izgleda slabo. Niko nije hteo da to kaže naglas.

Sahrana je zakazana za 4. avgust u jedanaest časova u bazilici Svetog Ambrozija u Milanu, a misa će biti otvorena za javnost koliko prostor dozvoljava. Saučešća su stigla od Real Madrida, Barselone, Atletik Bilbaa, od Serhija Ramosa, Fabija Kanavara, Fabija Kapela.

Sa ove strane Jadrana, Barezi pripada generaciji koju je ceo region gledao preko italijanske televizije devedesetih, kada je Serija A bila najgledanija liga na Balkanu i kada su se deca svađala ko će biti Milan u dvorištu. On je bio broj šest kojeg niko nije hteo da brani, jer je bio previše težak za igranje. Zatvara se još jedno poglavlje iz vremena kada se fudbal pamti po ljudima, a ne po transfernim sumama.