Hiljade ljudi u belom, u tišini, niz ulice malog francuskog grada. Bez skandiranja, bez transparenata punih besa - samo jedan natpis koji govori sve: „Nikad više“. Marš u Fleransu bio je za Lianu, jedanaestogodišnju devojčicu čije je telo pronađeno u napuštenom silosu za žito, petnaest kilometara od mesta gde je poslednji put viđena.

Liana je nestala 29. maja, kada je ušla u sivi automobil. Nedelju dana kasnije našli su je mrtvu. Osumnjičeni, Žerom Barela, domar u školi i otac dvoje dece, prvo je negirao, tvrdeći da je devojčicu ostavio na bazenu. Ali ono što je ovu tragediju pretvorilo iz užasne u nepodnošljivu jeste ono što je došlo posle.

Prošlog avgusta, jedna majka prijavila je da je Barela uporno seksualno zlostavljao njenu desetogodišnju ćerku. Istraga je potvrdila zlostavljanje. I ipak - vlasti ga nisu ispitale tri meseca pre otmice i ubistva Liane. Tužilaštvo je odlagalo predmet nedeljama, pa još šest nedelja da ga dodeli istražiteljima. Dete koje je moglo biti spaseno, nije bilo.

Francuski predsednik Emanuel Makron priznao je „neprihvatljive“ propuste pravosudnog sistema. Ali priznanje dolazi kasno za porodicu koja je predvodila marš, noseći sliku svoje ćerke kroz grad. Priznanje ne vraća nikoga.

Za balkanskog čitaoca, ovo nije samo francuska priča. Koliko puta smo kod nas slušali da je neko „bio prijavljen ranije“, da je „sistem znao“, da je papir stajao na nečijem birou dok nije bilo prekasno? Pitanje koje je Fleransa izvikala u tišini isto je svuda: čemu služi sistem ako reaguje tek pošto se dogodi najgore?