Iran je zadao novi udarac Vašingtonu, i to bez ijednog ispaljenog metka. Umesto da preda svoj obogaćeni uranijum, kako traži Tramp, Teheran ga je zakopao - bukvalno. U poslednjim nedeljama Iran je srušio tunele i postavio mine na ulazima ka skladovima u nuklearnom kompleksu kod Isfahana, čineći pristup materijalu neuporedivo težim i opasnijim.

Ulog nije mali. Reč je o oko pola tone visokokvalitetnog uranijuma, obogaćenog do nivoa bliskog onome potrebnom za izradu bombe. Tramp neprestano ponavlja da je preuzimanje tog materijala prioritet u pregovorima za kraj konflikta i za ponovno otvaranje Ormuskog moreuza. Sada taj uslov izgleda gotovo neispunjiv.

Ironija je oštra. Još sredinom maja američka vojska pripremila je kopnenu operaciju da zauzme materijal, ali je procenila da je previše rizična. Deo izvora sugeriše da su upravo javne izjave Trampa o tome kako planira da „uzme“ uranijum možda podstakle Iran da pojača zaštitu. Kad glasno kažeš šta ćeš da zgrabiš, ne čudi što će ga protivnik zakopati.

Eksperti upozoravaju na novu zamku. Skot Reker, bivši direktor za uklanjanje nuklearnih materijala, kaže da Iran sada može da tvrdi da je deo uranijuma nemoguće izvaditi - a niko ne bi mogao da bude sasvim siguran da je tako. Drugim rečima, zakopani uranijum postaje i fizičko i pregovaračko oružje.

Za Balkan, koji sedi na ivici svake energetske i bezbednosne turbulencije, ovo nije apstrakcija. Zatvoreni Ormuski moreuz znači skuplja nafta, a skuplja nafta znači skuplji život - od Skoplja do svakog sela. Pitanje nije samo da li Iran blefira, već koliko dugo će svet igrati poker sa pola tone materijala za bombu na stolu.