Izborni zakonik ponovo je postao bojno polje između vlasti i opozicije. VMRO-DPMNE optužila je opoziciju za „koordinisanu blokadu“ zakonika, dok je SDSM uzvratila da vlast hoće zakon „bez kontrole glasova Makedonaca koji žive u inostranstvu“. Stari balkanski refleks: svako optužuje drugoga da koči ono što svi tobože žele.

U međuvremenu, Levica je podnela 47 amandmana na rebalans budžeta, tražeći da se novac usmeri „ka građanima, a ne ka partijskim interesima vlasti“. Tako se u isto vreme vode dve bitke - jedna oko toga kako će se glasati, druga oko toga gde će se trošiti novac. I obe se, kao i obično, vode glasnije u saopštenjima nego za pregovaračkim stolom.

Zanimljivo je da je samo pre nekoliko dana premijer Mickoski izjavio da VMRO-DPMNE „prihvata predloge SDSM i Levice“ za zakonik. Ako su predlozi prihvaćeni, zašto zakon i dalje stoji zaglavljen? Odgovor je najverovatnije da u makedonskoj politici „prihvatam“ retko znači „potpisujem“ - između izjave i glasanja uvek ima prostora za još jedan krug uslovljavanja.

Za običnog građanina, cela ova predstava ima jednu jedinu poentu: pravila po kojima će se glasati na sledećim izborima još uvek nisu poznata, a vreme teče. Izborni zakonik nije tehnička formalnost - to je okvir koji odlučuje čiji glas koliko vredi. Kad partije mesecima ne mogu da se dogovore o tim pravilima, to nije znak demokratske temeljnosti, već toga da svaka strana računa kako zakon da posluži njoj. A račun, kao i uvek, čeka glasača.