U koritima Rajne i Labe ponovo se pojavilo „kamenje gladi". Nije metafora i nije nova pojava - to su pravi kameni blokovi sa urezanim oznakama, koje su ostavili ljudi što su u prošlim vekovima obeležavali najstrašnije suše. Kada voda spadne toliko da se kamenje vidi, to znači da je reka već prešla ono što su ljudi smatrali normalnim.

Ista slika zabeležena je i u mnogim rekama u istočnonemačkoj pokrajini Saksoniji nakon pada vodostaja, objavio je nemački list „Cajt". Jedan takav kamen nalazi se pored Labe kod Pirne.

Na jednom od blokova urezano je više od dvadeset datuma. Raspon obuhvata preko tri veka, a poslednja zapisana godina je 2018. To je poruka u najdirektnijem mogućem obliku: neko se u sedamnaestom veku nagnuo nad suvim rečnim kamenom i uklesao datum da bi znao onaj ko dolazi posle njega. Ne za arhivu, ne za statistiku. Za upozorenje.

Reka koja je oduvek bila tu

Rajna nije turistička atrakcija - ona je saobraćajnica. Njome se prevoze gorivo, žito, sirovine za nemačku industriju. Kada nivo padne, šlepovi tovare manje ili uopšte ne plove. Nemačka zna ovaj račun od 2018. godine, kada je baš taj kamen zapisao godinu.

A kod nas? Na Balkanu nam ne treba urezano kamenje da bismo znali da se leta menjaju - dovoljno je pogledati koje je rečno korito ove godine travnjak. Razlika je u tome što Nemci imaju tristogodišnju pisanu evidenciju svojih suša. Mi imamo sećanja dedova i nijedan uklesani kamen.

Ranije je ovo kamenje izranjalo i u drugim presušenim evropskim rekama. Svaki put kada izroni, sledi isti ciklus: slike, čuđenje, nekoliko nedelja zabrinutosti, pa kiša - i zaborav do sledećeg puta. Pitanje nije da li će se kamenje pojaviti opet. Pitanje je da li iko uopšte čita ono što je na njemu urezano.