Ormuski prolaz je zatvoren, svetska nafta prolazi kroz iglene uši, a američki predsednik kaže da mu to nije posebno važno. „Ne pridajemo veliko značenje tome”, izjavio je Donald Tramp. Ako to zvuči kao čovek koji blefira za poker stolom, to je zato što najverovatnije upravo tako i jeste.

Tramp je potom dodao da sa Iranom pregovara samo delimično i da Vašington samo gleda kako se Teheran davi u inflaciji bez para. Za ishod je samouveren: „Sve će se rešiti. Uvek se reši. To je kao šahovska partija.” Šah, znači. S tim što u šahu oba igrača vide sve figure, a ovde ih ne vidi niko.

Iran je rekao svoju cenu

Vrhovni savet za nacionalnu bezbednost Irana nije ostavio prostora za tumačenje. Da bi se prolaz otvorio, traži četiri stvari: ukidanje američke pomorske blokade, povlačenje američkih sila iz regiona, potpuno brisanje svih sankcija i bezuslovno oslobađanje zamrznutih iranskih sredstava.

To nije pregovaračka pozicija - to je spisak želja napisan za domaću publiku. Ni jedan američki predsednik to ne bi potpisao, a najmanje ovaj. Što znači da obe strane trenutno pregovaraju uglavnom sa sopstvenim glasačima.

Ekonomski pritisak nije ključ svih vrata

Izraelski analitičar za Iran Dani Citrinovic zapazio je da je iransko ekonomsko stanje zaista teško, ali da ekonomski pritisak sam po sebi teško može da natera Teheran na kapitulaciju ili da se odrekne kontrole nad Hormuzom. To je zapažanje koje vredi zapamtiti svaki put kada neko kaže da su sankcije rešenje. Sankcije osiromašuju stanovništvo mnogo brže nego što omekšavaju režime - Balkan je to naučio iz prve ruke u devedesetima.

A cena? Kroz Ormuski prolaz prolazi oko jedne četvrtine svetske nafte i naftnih derivata. Zatvoren prolaz nije daleka vest za neki drugi kontinent - to je cifra koja polako kreće kroz svaki transportni i proizvodni lanac u Evropi. Koliko dugo jedna takva blokada može da traje pre nego što „sve će se rešiti” prestane da zvuči kao plan?