Zašto na „bravo” odgovaramo s „ma, imao sam sreće”: psihološkinja objašnjava kada skromnost postaje nepravda prema sebi

Neko ti kaže „odlično si ovo završio”, a ti odmah vadiš spisak: „Ma, imao sam pomoć”, „Sreća je bila”, „Nije bilo ništa posebno”. Zvuči kao skromnost. Psihološkinja Marija Hesus Andres iz centra Psicomaster kaže da je često nešto drugo - navika da sami sebe ocenjujemo strože nego bilo koga drugog.

Prema njenim rečima, mnogi su naučili da je dobro urađen posao minimum koji se očekuje, a greška je ono što se primećuje. Tako se uspesi gotovo i ne broje. Tu je i strah da ne ispadnemo nadmeni ili da ne izazovemo zavist. Perfekcionizam radi ostalo: čim se stigne do cilja, pažnja odmah ide na ono što još fali, umesto na ono što je postignuto.

Andres pravi jasnu razliku između zdravog samopouzdanja i osećaja superiornosti. Zdravo samopouzdanje ti dozvoljava da kažeš „ovo sam uradio dobro” a da neko drugi ne mora da bude lošiji. Možeš da budeš zadovoljan svojim radom, a ipak da se diviš nekome ko ga radi bolje. Možeš da priznaš grešku a da ne misliš da te ona potpuno obezvređuje. Kada vrednost zavisi od toga da li si bolji od drugih, tuđi uspeh počinje da izgleda kao pretnja.

Tri znaka da potcenjuješ postignuto: uspeh uvek pripisuješ sreći ili tuđoj pomoći, a za neuspeh preuzimaš svu krivicu; komplimente odbijaš gotovo automatski ili odmah nabrajaš šta nije valjalo; raduješ se uspehu prijatelja, a sličan rezultat kod sebe smatraš sitnicom. Andres kaže da ovaj dvostruki aršin pokazuje da je tvoja procena stroža nego što misliš. Ako svako postignuće dolazi s novim uslovom pre nego što sebi dozvoliš zadovoljstvo, vredi se zapitati - kada ćeš ga zapravo sebi dozvoliti?

Šta raditi? Prvo, opiši šta si uradio bez umanjivanja: dobro si se pripremio za sastanak, završio si težak zadatak, vodio si razgovor koji si dugo odlagao. Priznanje ne znači objavu na svim mrežama. Kada te neko pohvali, dovoljno je „hvala”, bez žurbe da ga ispraviš. Možeš da priznaš pomoć koju si dobio i, u jednoj rečenici, svoj doprinos. A ako ti je neprijatno da podeliš dobru vest, to ne znači da radiš nešto pogrešno - možda samo nisi navikao.

Poslednji korak je unutrašnji glas. „Ovaj razgovor je prošao loše” i „Ja sam katastrofa i uvek sve pokvarim” dve su vrlo različite rečenice: druga od jedne epizode pravi presudu o celom čoveku. Andres savetuje da uhvatiš taj skok i vratiš se na činjenice - šta se dogodilo, šta je zavisilo od tebe i šta sledeći put možeš da uradiš drugačije. Govoriti blaže sa sobom ne znači ubeđivati se da je sve što radiš odlično, nego ispravljati se bez vređanja.

Koliko puta si čuo ono „ne hvali se, urokljiće te”? Ali reći sebi „ovo sam uradio dobro” nije hvalisanje. To je samo tačna procena.