Zašto jedni u WhatsApp grupama pišu stalno, a drugi nikad: psihološkinja kaže da onaj ko najviše priča postaje vidljiviji, a ne nužno pametniji

Svi ih znamo. Porodična grupa u kojoj tetka svako jutro šalje cveće i „dobro jutro”. Grupa roditelja iz odeljenja, gde u devet uveče neko pita da li sutra ima fizičko. Grupa zgrade, gde rasprava o parkingu traje duže od samog parkinga. I u svakoj od njih postoji neko ko piše stalno - i neko ko mesecima samo čita.

Zašto je tako? Psihološkinja Violeta Asedo Erera kaže da odgovor ne leži u jednoj jedinoj crti karaktera. Utiču samopouzdanje, temperament, prethodna iskustva i društveni kontekst. Ista osoba može biti najglasnija u grupi sa drugovima iz detinjstva, a potpuno da zaćuti u grupi sa posla ili među novim ljudima.

Asedo deli učesnike na tri tipa. Protagonisti brzo uzimaju reč, predlažu planove, organizuju i osećaju se prijatno u centru pažnje. Posmatrači radije slušaju, gledaju kuda ide razgovor i uključuju se kada nađu svoj trenutak. Diskretni jednostavno uživaju u drugom planu, bez potrebe da vode razgovor.

Najzanimljiviji deo je o moći. Prema psihološkinji, uticaj u grupi može da se stekne na dva načina: nametanjem ili znanjem i veštinama koje izazivaju poštovanje. Oba načina mogu da učine da se neko istakne, ali ne izazivaju istu simpatiju. Tu dolazi i rečenica koju vredi zapamtiti: „ponekad, jednostavno, onaj ko priča i preuzima inicijativu postaje vidljiviji”. Vidljiviji - ne pametniji. Ko više piše, lakše izgleda kao lider, čak i kada njegove ideje nisu bolje od tuđih.

Obrnuto takođe važi. Diskretnost nije uvek nesigurnost, a vođenje nije uvek traženje pažnje. Ponekad neko ćuti jednostavno zato što mu grupa ne ostavlja prostora ili zato što su njegovi predlozi do sada nailazili na tišinu. Koliko puta ste napisali nešto u grupi i dobili samo dve plave kvačice, bez ijednog odgovora?

Saveti su praktični. Onima koji ostaju u pozadini Asedo preporučuje mali izazov: da kažu mišljenje, postave pitanje ili predlože plan. Onima koji monopolizuju razgovor - da postave pitanje pre nego što daju svoje mišljenje, da slušaju bez da odmah pripremaju odgovor i da bar jednom puste nekog drugog da nešto organizuje.

Poenta nije da postanete druga osoba, već da probate drugu ulogu bez gubljenja svog stila. Psihološkinja predlaže jedno pitanje za samoispitivanje, koje vredi da sebi postavite sledeći put kada otvorite razgovor sa trideset nepročitanih poruka: „Da li učestvujem ovako zato što mi se sviđa ili zato što je to jedina uloga koju znam da igram?”