Vitello tonnato, teletina sa sosom od tunjevine: pijemontsko jelo koje zvuči kao greška u meniju, a pravi se dan unapred

Teletina sa tunjevinom. Zvuči kao greška u meniju, kao kuvar koji je pomešao dve porudžbine. A ipak, mnogi poručuju vitello tonnato u italijanskim restoranima, a malo ko zna kako se pravi. Potiče iz Pijemonta, iz okoline Torina, a u Argentini ga znaju kao vitel toné.

Logika je jednostavna. Blago, gotovo neutralno meso je platno, a sos nosi ukus: kremast, slan, sa blagom kiselošću od kapara. Meso se ne bori sa sosom - smiruje ga.

Meso. Bira se posan, ujednačen komad, na primer od buta, da bi se seklo na tanke, jednake šnicle. Prvo se zapeče sa svih strana, pa se dodaju povrće za supu i voda i kuva se na tihoj vatri. U običnoj šerpi to traje oko sat i po, a u ekspres-loncu oko 30 minuta. Kuvari savetuju da unutrašnja temperatura mesa ne pređe 65 stepeni - tako ostaje sočno i ružičasto, a ne suvo i sivo.

Odmor je pola recepta. Meso se hladi u sopstvenoj supi, zatim se umota i ide u frižider, idealno preko noći. Ukusi se spajaju, a hladno meso lakše se seče na tanke šnicle. Zato je ovo jelo koje se pravi dan unapred - poklon za svakoga ko ima goste u nedelju.

Sos. Osnova je domaći majonez od jajeta, suncokretovog ulja i limunovog soka. U njemu se mute tunjevina iz konzerve, inćuni i kapari, a po potrebi i malo supe u kojoj se meso kuvalo, da postane kremast. I jedno pravilo koje vredi zapamtiti: „Ne dodajte so, jer inćuni i kapari daju dovoljno.”

Služi se hladno - tanke šnicle poređane na tanjiru, prelivene sosom, sa nekoliko kapara, trakom inćuna, malo zelenog lišća, listićima parmezana ili rendanom limunovom koricom odozgo. Može biti predjelo, glavno jelo ili meze. Nije komplikovano za pravljenje. Najteži deo je da sačekate sutradan.