Svi znamo taj osećaj - leptirići u stomaku pred važan trenutak, grč pred ispit, neočekivana potreba za toaletom pred veliki razgovor. Dugo smo ga odbacivali kao "u glavi ti je". Ispostavlja se da je upravo obrnuto: osećaj je stvaran, i kreće od stomaka nagore, ne od glave nadole.

Biološkinja Tamara Pazos objašnjava jednostavno - mozak i creva vode stalan razgovor. Digestivni sistem je direktno povezan sa nervnim preko takozvanog enteričkog nervnog sistema, koji ne slučajno zovu "drugi mozak". Vezu nosi vagusni nerv, duga nervna struktura koja povezuje mozak sa unutrašnjim organima. I evo ključnog podatka koji prevrće celu predstavu: oko 80 odsto signala putuje od creva ka mozgu, ne obrnuto.

Drugim rečima, stomak stalno izveštava mozak šta se dešava sa varenjem, i to utiče na to kako se osećamo. Kad smo pred nečim važnim, mozak uključuje alarm - raste pažnja, oslobađaju se hormoni stresa i menja se rad organa, uključujući i creva. Otud grč, neprijatnost ili nenadana potreba baš u najnezgodnijem trenutku.

Neuronaučnik Ignasio Morgado sa Univerziteta u Barseloni dodaje da emocije uopšte nisu samo mentalne - telo aktivno učestvuje, kroz stalno praćenje napetosti mišića, otkucaja srca, disanja i varenja. Zato zaljubljivanje daje upravo takav osećaj: spoj emocije, neizvesnosti i novine koji aktivira isti mehanizam kao stres, samo što je ovaj put prijatan.

Poenta nije ezoterična, nego praktična. Kad ti sledeći put stomak zaigra pred nečim važnim, to nije slabost niti izmišljotina - to su telo i um koji rade kao jedan sistem. I možda je dobar podsetnik: ako creva tako glasno razgovaraju sa mozgom, vredi da se hranimo i dišemo tako da ih slušamo.