Jedna od najprepoznatljivijih španskih pevačica, sa decenijama ispunjenih sala i milionima prodatih ploča iza sebe, nedavno je priznala nešto što se teško uklapa u tu biografiju: godinama je osećala da laže. „Osećala sam da ne znam da pevam, da lažem", rekla je Malu, opisujući stanje koje psiholozi dobro znaju, a publika retko gleda iza scene.

Kada je jedan njen album uspeo i predložili joj turneju, umesto radosti došle su suze - rekla je majci da ih je sve prevarila. Iza nastupa, priznaje, izgradila je zaštitni lik: „karakter, masku" da preživi izloženost pred toliko očiju. Stidljiva i nesigurna po prirodi, na sceni je morala da bude neko drugi.

To što opisuje ima ime - sindrom impostora. Psiholozi ga definišu kao osećaj da lažeš druge, da ne zaslužuješ sve iako imaš sve kvalifikacije, i kao stalni strah od greške koja će te razotkriti. Nije rezervisan za pevače i zvezde; nose ga lekari, profesori, inženjeri - ljudi s dokazima posvuda oko sebe, koji ipak sebi ne veruju.

Prema psihologu koji komentariše slučaj, odnos prema sebi se gradi rano - od toga kako su nas drugi gledali na početku. Ako smo umesto sa saosećanjem bili dočekani sa zahtevima i očekivanjima, u nas se usađuje osećaj trajne nezadovoljnosti, bez obzira koliko postizali kasnije. Račun iz detinjstva plaća se u zrelosti.

Malu kaže da joj je terapija dala alatke i pomogla da razume korene nesigurnosti. I tu je poenta koja vredi više od bilo koje izjave zvezde: zdravo samopouzdanje ne znači da nesigurnost nestaje, nego da se odnos sa sumnjom menja. Ne prestaješ da sumnjaš - prestaješ da dozvoljavaš sumnji da odlučuje umesto tebe.