Beloruski lider Aleksandar Lukašenko ponovo igra svoju najprepoznatljiviju ulogu - onu „mirotvorca". U jednom intervjuu izvinio se ukrajinskom predsedniku Zelenskom i poručio da Ukrajina ne treba da se plaši napada sa beloruske teritorije. Zvuči pomirljivo. Ali istorija priča sasvim drugu priču.

Jer taj isti Lukašenko od 2014. godine naovamo direktno i indirektno podržava rusku agresiju na Ukrajinu. U februaru 2022. dozvolio je ruskoj vojsci da koristi belorusku teritoriju za napad na Ukrajinu, uključujući lansiranje raketa iz beloruskih vojnih baza. To nije stavka iz daleke prošlosti - to je temelj cele invazije.

„Ako se Zelenski uvredio, izvinjavam mu se; možda sam otišao predaleko", izjavio je Lukašenko. Ali izvinjenje od čoveka koji je dozvolio da njegova zemlja bude startna rampa za rakete teško se može shvatiti ozbiljno. Ovo je dvostruka igra koju znamo i izbliza: glasno se propoveda mir, a tiho se radi suprotno.

Poenta je u tome ko vuče konce. Lukašenko godinama balansira između uloge posrednika i uloge poslušnog suseda Moskve - i svaki put kada se napravi „nezavisnim", ubrzo postane jasno da mu je pozicija odobrena spolja. Kada se jedan lider izvinjava jednom rukom, a drugom drži otvoren put za tuđe rakete, pitanje nije da li mu verujemo - već zašto bismo uopšte pomislili da treba.