Ponekad je najsnažnija poruka crn ekran. Sedmog jula, u 16 časova, mađarska javna televizija M1 se zamračila, a na ekranu se pojavila bela rečenica: „Javni mediji ne smeju da lažu. Izvinjavamo se što smo to radili godinama. Javni mediji sada će biti reorganizovani da budu nezavisni i verodostojni". Istovremeno su prekinuti svi informativni i politički programi mađarske javne televizije i radija.

Da bi se razumela težina ovog trenutka, treba znati šta mu je prethodilo. Više od jedne decenije, vlada Viktora Orbana pretvorila je javne medije u mašinu za propagandu - sistematski su širili opovrgnute narative o migrantima, o Džordžu Sorošu, o EU, o Ukrajini, neke tonom koji je podsećao na propagandu iz tridesetih godina. Ovo nisu bili mediji koji povremeno greše; to je bila alatka vlasti, plaćena novcem građana.

Preokret je došao posle izbora. Nakon Orbanovog izbornog poraza 12. aprila, novi premijer Peter Mađar i njegova partija Tisa stavili su medijsku reformu u srce kampanje - i sada je sprovode. Direktor i najveći deo programskog kadra su smenjeni, a te večeri se televizija vratila na ekran mađarskim filmom iz 1979. godine, političkom satirom o staljinizmu. Simbolika teško da može biti jasnija.

„Istorijski dan. Danas se završava propagandno emitovanje u javnim medijima. Lagali su danju i noću, na svim frekvencijama. To je sada gotovo", napisao je Mađar. Zvuči lepo - ali tu vredi zadržati i malo skepticizma. Svaka nova vlast koja preuzima medije obećava nezavisnost; pitanje je da li će novi ljudi zaista izgraditi slobodan javni servis, ili će samo okrenuti isti aparat u svoju korist. Za region koji obe verzije poznaje izbliza, mađarski crn ekran je i nada i podsetnik: medij koji je jednom služio vlasti lako joj može ponovo poslužiti, samo drugoj.