Dana 22. septembra navršilo se točno pedeset godina od premijere „Anđela Čarlija”. Serija je trajala pet sezona na ABC-u, počevši od jeseni 1976. godine posle pilot-epizode u martu. Ono što je od nje ostalo nije ni jedan zaplet - ostala je odeća.

Kostimograf je bio Nolan Miler, čovek koji je kasnije obukao „Dinastiju”. On je napravio nešto što se tada retko radilo u televizijskoj produkciji: koristio je garderobu da razdvoji tri lika, umesto da ih obuče isto kao tim. Do osam promena odeće po liku, po epizodi. To nije televizija, to je modna redakcija sa scenarijem.

Sabrina, lik Kejt Džekson, nosila je pantalone, dolčevite i udobne košulje - praktično, gotovo androgino. Džekson se otvoreno suprotstavljala feminiziranijim kodovima oblačenja. Džil, lik Fare Fosit, bila je sportska i senzualna verzija: patike, kalifornijska estetika, kosa s volumenom u slojevima koja je postala jedna od najprepoznatljivijih slika decenije. Keli, lik Džeklin Smit, bila je najsofisticiraniji deo trija - od farmerki do elegantnih haljina i gabardinskih kostima.

Zajednički imenitelj bile su farmerke visokog struka i široke nogavice, opisane u samoj produkciji kao prava anđeoska uniforma. Plus kombinezoni sa šljokicama, disko-komadi, flanelne košulje, halter-dekolteji. Sve se to vratilo u izloge više puta od tada - poslednji put ove sezone, pod imenom „sedamdesete”.

Tu je nešto što industrija ne kaže glasno. Ovo nije bila moda koju je neko dizajnirao kao kolekciju - ovo je bila kostimografija za televiziju, napravljena pod pritiskom rokova i budžeta. Pedeset godina kasnije se preprodaje kao referenca. To znači da je efekat napravila kamera, a ne pista.

A šta je ostalo osim farmerki? Serija u kojoj tri žene rešavaju slučajeve, a njihov šef je glas iz zvučnika koji se nikada ne pojavljuje. Ako je to tada izgledalo progresivno, vredi se zapitati koliko je progresivan aranžman u kome muškarac koji ih plaća ne mora ni lice da pokaže.