Rusija je blokirala izgradnju gasovoda kroz Kazahstan ka Kini, kapaciteta od 35 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Na prvi pogled, običan energetski potez - ali prema ruskom energetskom stručnjaku Igoru Alabužinu, iza odluke stoji sasvim drugačiji račun od cene gasa.

Alabužin tvrdi da je problem u tome kome bi taj gas služio. Po njemu, energija duž te trase mogla bi da napaja projekte u koje je uložen američki i zapadni kapital - posebno rudnike volframa, metala strateški važnog za vojnu industriju. „Mnogi su tamo uložili", kaže on, dodajući da se volfram koristi u municiji da bi je učinio probojnijom. Moskva, po ovoj interpretaciji, gleda na gasovod kao na bezbednosni rizik, ne kao na trgovinski posao.

Vredi biti oprezan - ovo je gledište jednog analitičara, ne potvrđena državna politika, i tvrdnje o konkretnim zapadnim investitorima treba čitati kao njegovu tezu, ne kao činjenicu. Ali čak i kao teza, dobro ilustruje logiku nove energetske geografije: cevi više ne nose samo gas, nego i geopolitiku. Ko koga napaja postaje važnije od toga koliko košta kilovat.

Za region poput našeg, koji decenijama zavisi od tuđih cevi i tuđih odluka, ovo nije apstraktna vest. Svaki put kad veliki preusmeravaju energetske pravce zbog vojnih ili političkih računa, posledice na kraju stignu i do računa običnih potrošača na Balkanu. Kad se Moskva, Peking i Vašington cenkaju oko metala i trasa, mala tržišta obično plaćaju porez - a da ih niko ne pita.