Američka firma za nuklearne reaktore Kairos Power i južnokorejski Samsung C&T potpisali su ugovor vredan do 100 miliona dolara (oko 92 miliona evra) za izgradnju demonstracionog reaktora od 50 megavata. Od tog novca, 70 miliona je ulog u kapital, a ostatak je inženjerski rad umesto keša. Kupac struje je poznat unapred: Google.

Rok je 2030. godina, a ambicija je veća - oko 500 megavata nuklearnog kapaciteta za Google do 2035, prema partnerstvu dogovorenom još u jesen 2024. Kairos već gradi dva reaktora u Ouk Ridžu, Tenesi: Hermes 1 kao demonstraciju male snage i Hermes 2 kao komercijalnu verziju. Američka nuklearna komisija odobrila je oba krajem 2024.

Tehnologija nije klasična. Hermes 2 koristi reaktor hlađen fluoridnom soli na visokoj temperaturi i gorivo TRISO - uranijum zapečaćen u keramičkim i ugljeničnim slojevima unutar kuglica veličine bilijarske kugle. Cilj takve konstrukcije je da topljenje jezgra učini fizički težim i da smanji rizik od havarije povezane sa pritiskom. Samsung C&T pak donosi iskustvo sa oko dvanaest reaktora građenih ili podržanih širom sveta.

Tu vredi zastati na redosledu. Nije reč o državi koja gradi nuklearku pa onda prodaje struju na tržištu. Reč je o jednoj kompaniji koja je unapred kupila ceo izlaz reaktora - pre nego što je izgrađen, pre nego što je uključen. Kada su data centri počeli da jedu više struje nego što mreže mogu da daju, najveći se nisu uhvatili za štednju. Uhvatili su se za sopstvene elektrane.

Da li je to dobro ili loše zavisi od toga gde stojite. Inženjerski, privatni novac koji finansira novu generaciju reaktora jeste ono što nuklearna industrija čeka decenijama. Ali politički, tu se rađa nešto za šta regulatori još uvek nemaju reči: infrastruktura od nacionalnog značaja koja je izgrađena, plaćena i rezervisana unapred od jednog korporativnog kupca. Ko odlučuje šta se dešava sa tim megavatima ako sutra zatrebaju mreži?