Brin Patnam je bila balerina sa nekoliko fitnes-studija, napravila je Mirror - ogledalo sa ekranom za vežbanje doma - i za manje od tri godine ga prodala Lululemonu za 500 miliona dolara (oko 435 miliona evra) u gotovom. Tristan Voker je izgradio brend za mušku negu Walker & Company i prodao ga Procter & Gambleu, za sumu koja je prema izveštajima između 20 i 40 miliona dolara. Njih dvoje sada prave sasvim drugačije stvari, ali sa istim ciljem: da ljudi budu zajedno, bez ekrana, u istoj prostoriji.

Patnam gradi Board - stol sa ekranom na dodir od 24 inča (oko 61 santimetar) koji prepoznaje fizičke figure i geste. Staviš svemirski brod - dešava se nešto; staviš nož - seče. Umesto džojstika i dugmića koje unuk zna, a baba ne - predmeti koje svako prepoznaje. Ideja je, kaže ona, došla od doma: posle spajanja dve familije domaćinstvo je poraslo sa tri na sedam ljudi i nijedan proizvod na tržištu nije dozvoljavao da sve te uzraste igraju zajedno. „Kako da iskoristimo tehnologiju da stvorimo zajedničko iskustvo?” je pitanje koje vodi projekat. Mirror je, priznaje, bio izgrađen oko nje same - bremenite, sa fitnes-studijima, sa željom da vežbanje donese doma. Board je suprotno.

Voker ide u drugi smer. Njegov Heirloom Craft kupuje i širi škole za fine zanate, počinjući sa školom za kožarstvo u San Francisku koju je osnovao prvi američki ambasador-zanatlija Hermèsa. Motiv je, kaže, strah od onoga što umetna inteligencija radi radu i zajednici - da „krade znanje” i udaljava ljude. Teza mu je da je Amerika 50 godina kidala lanac majstor-šegrt: proizvodnja je otišla u inostranstvo, ručna veština je izgubila ugled, a šegrtovanje je postalo rezervna opcija za one koji nisu ušli na fakultet. Sada, tvrdi on, to se okreće: oko polovina generacija Z i Alfa kaže da uopšte ne žele četvorogodišnju diplomu. Više od polovine mesta u prvoj školi ne pune penzioneri, nego mladi zaposleni u tehnološkim firmama koji traže, kako kaže, „kreativan izlaz sa spuštenim telefonom”.

Nisu sami. Endi Dan, osnivač Bonobosa, pet godina gradi Pie - od aplikacije za nalaženje prijatelja do, kako je sam naziva, „operativnog sistema za socijalni život”, sa stalnim digitalnim domovima za grupe koje se sreću redovno, kao klubovi za trčanje. Odri Gelman, čiji je The Wing propao u pandemiji sred obvinjenja za tretman sopstvenog personala, sada vodi gostionicu sa 11 soba u dolini Hadson gde jednom mesečno ima večeru sa ubistvom: akteri sede među gostima i do deserta neko „umire”. Prema New York Timesu, gosti ostaju u baru do posle ponoći i razmenjuju brojeve sa nepoznatima.

Pare su zasad skromne po standardima rizičnog kapitala: Board je skupio 35 miliona dolara (oko 30 miliona evra), Pie 24 miliona, Six Bells oko 3,8 miliona, a Heirloom, star 11 meseci, ne otkriva. Izuzetak se zove Adam Nojman. Suosnivač WeWorka sa novom stambenom firmom Flow - prodavanom sa istom porukom, da se samoća rešava prostorom - skupio je preko 450 miliona dolara, glavno od Andreessen Horowitza. Više od svih ostalih u ovoj priči zajedno. Čovek koji je jednom već prodao „zajednicu” po ceni nepokretnosti, ponovo je prodaje.

Vreme nije slučajno. U junu lane je Komisija za socijalnu povezanost SZO formalno proglasila samoću globalnim zdravstvenim izazovom: svaki šesti čovek na planeti je pogođen, a stanje se povezuje sa oko 870.000 smrtnih slučajeva godišnje. Istraživanje Harris Polla za Marriott Bonvoy pokazalo je da dve trećine Amerikanaca ove godine pretpostavljaju iskustva pred kupovinom predmeta - i da isti procenat smatra da prodavnice izgledaju sve isto.

Da li će „zajedništvo” postati svoja investiciona kategorija, niko ne zna. Da nateraš nepoznate da se pojave jedan za drugoga je dobro za društvo, ali se ne množi kao softver. Ono što ovi osnivači imaju je da su jednom već pogodili kuda ide igra, pa im investitori veruju i po drugi put. Na Balkanu ovo zvuči poznato sa druge strane: za kafanu, dvorište i trpezu nikada nam nije trebala aplikacija. Pitanje je koliko dugo će ostati tako.