Jedan istraživač proveo je godinu dana i napravio preko 31 milion testova da bi došao do nečega što zvuči kao izmišljotina: šare koja zbunjuje nadzorne kamere dotle da prestaju da prepoznaju čoveka, vozilo ili lice pod njom. Bil Sviringen je projekat nazvao noRecognition, a na bezbednosnoj konferenciji Def Con u Las Vegasu demonstrirao ga je na svom automobilu - Toyoti Yaris iz 2009. godine.

Važno je razumeti šta šara zapravo radi, jer to nije plašt-nevidljivost. Kamera i dalje snima. Ono što prestaje da funkcioniše je algoritam koji iz snimka treba da izvuče zaključak - da je to tamo automobil, da je ovo registarska tablica, da je taj oblik ljudsko lice. Sviringen to opisuje slikom koja kaže celu poentu: čovek ponovo postaje „igla u kupi sena".

Način na koji je došao do šare je ono što priču čini drugačijom od klasičnih trikova za privatnost. Ne radi se o nekome ko je našao propust i iskoristio ga. Sviringen je koristio pojačano učenje - pustio je model da generiše šare, da ih testira protiv algoritama za prepoznavanje sa otvorenim kodom, da vidi šta prolazi a šta ne, i tako milione puta dok se nije izvežbao. Na kraju je jedna ista šara uspevala istovremeno protiv jedanaest različitih algoritama, među kojima i softver koji stoji za čitačima registarskih tablica firme Flock, telesnim kamerama Axona i sistemima Clearview AI. To su, da budemo precizni, neki od najšire raspoređenih sistema za automatsko prepoznavanje danas.

Demonstracija u Las Vegasu je prošla - kamere Flocka nisu prepoznale vozilo. Sviringen priznaje da su gume bile problem pri testiranju, što je ona rečenica koja te uverava da je čovek ovo zaista radio, a ne samo prepričavao.

Ono što sledi je zanimljivije od same tehnologije. Sviringen namerno ne objavljuje svoje najnaprednije šare. Razlog je praktičan, ne misteriozan: čim ih proizvođači kamera vide, počeće da uče svoje sisteme da ih prepoznaju. Zato javno ide slabija verzija, dok model koji se stalno doobučava izvlači jače. To je trka u kojoj je svaki objavljeni uspeh istovremeno i uputstvo za protivničku stranu - isti mehanizam koji drži sajber-bezbednost u pokretu već trideset godina.

Projekat u međuvremenu ima i komercijalnu stranu: kampanju za grupno finansiranje koja prodaje odeću sa šarama, a u planu su i nalepnice za vozila. „Privatnost je osnovno pravo", kaže Sviringen, objašnjavajući da se radi o mogućnosti da se čovek „isključi iz praćenja".

Upravo je ta rečenica mesto gde priča dotiče i nas. Automatsko prepoznavanje registarskih tablica i lica odavno nije nešto što postoji samo u američkim gradovima - kamere su jeftine, softver se kupuje gotov, a pitanje ko gleda snimke i koliko dugo ih čuva retko dobija jasan odgovor kod bilo kog operatora. Odgovor Sviringena je tehnički: ako je sistem postavljen bez tvoje saglasnosti, učini se nerazumljivim za njega. Da li je to rešenje ili samo bolja pozicija u trci bez kraja - to je već drugo pitanje.