Sedam godina Si Đinping nije prešao granicu ka Severnoj Koreji. Ovaj put ju je prešao - i to je poruka snažnija od bilo kog zvaničnog dokumenta. Kineski predsednik otišao je u Pjongjang na susret s Kim Džong Unom, u trenutku kad Peking očigledno želi da vrati uticaj koji mu je iskliznuo iz ruku.

Razlog za zabrinutost Pekinga je jasan: u proteklom periodu Severna Koreja znatno je produbila vojne i ekonomske veze s Moskvom. Dok je Kina gledala u stranu, Rusija i Pjongjang zbližili su se do tačke koja je u Pekingu počela da liči na gubitak starog saveznika. A Kina ne želi da bude treća na sopstvenom dvorištu.

Tajming je dodatno zanimljiv. Susret dolazi pošto je Kim najavio „eksponencijalno proširenje" nuklearnog arsenala svoje zemlje - formulaciju koju svaka zapadna prestonica čita s nelagodom. Kad izolovana država otvoreno govori o više atomskog oružja, a iza nje stoje i Moskva i Peking, mapa moći u Aziji ne izgleda isto kao juče.

Balkanski čitalac ovakve scene prepoznaje iz istorije. Kad se velike sile takmiče ko će imati veći uticaj na manjeg, ali strateški važnog igrača, taj manji igrač odjednom dobija moć da bira - i da diže cene. Severna Koreja danas upravo to radi: sedi između Moskve i Pekinga i gleda ko će više ponuditi.

Šta su tačno rekli Si i Kim iza zatvorenih vrata, nije objavljeno - i verovatno neće ni biti. Ali sama slika kineskog lidera kako posle sedam godina ponovo staje na severnokorejsko tlo govori dovoljno. U geopolitici, ko kuda putuje i kada, često je važnije od onoga što će izgovoriti.