Beli štap im po zakonu pripada, ali u Makedoniji ga nema: država ne zna ni koliko slepih osoba ima

Petnaestog oktobra, na Međunarodni dan belog štapa, slepe i slabovide osobe došle su u Skupštinu i izgovorile najapsurdniju rečenicu godine: na Dan belog štapa, sam beli štap im nije dostupan. „Mi po zakonu imamo štapić, ali da ga nabavimo u Makedoniji. U Makedoniji ga nema”, rekli su Vesna i Zoran, bračni par koji tri decenije živi bez vida.

A država ne zna ni koliko ljudi zapravo čeka na taj štapić. Procenjuje se da u Makedoniji ima između četiri i deset hiljada slepih i slabovidih osoba - raspon od celih šest hiljada ljudi, jer državni registar još nije uspostavljen. Više od 2.500 su članovi Nacionalnog saveza slepih, koji radi preko 18 lokalnih udruženja. Ostali, praktično, ne postoje na papiru.

Komisija svake godine, za slepilo koje ne prolazi

Spisak problema iznet pred poslanicima dug je i konkretan. Nedostaju taktilne staze i funkcionalni zvučni semafori, a trotoari su uzurpirani automobilima. Osobe s trajnim slepilom svake godine ponovo izlaze pred komisiju da bi produžile pravo na tuđu negu, a pored specijalističkog nalaza od njih se traži i Bartelov indeks, za koji, kako kažu, plaćaju oko 570 denara. Kao da slepilo može da prođe do sledeće godine.

Lična asistencija je posebna priča. Vesna je dosad promenila šest ličnih asistenata, jer, kako kaže, oni nemaju regulisan radni status, zdravstveno osiguranje i penzijski staž. Asistent odlazi, a slepa osoba ostaje bez podrške na koju se upravo navikla. U Kičevu pak udruženje slepih od 2019. godine nema prostor za okupljanje, a jedan od članova kaže da slepa osoba dobija 10.000 denara mesečno - suma koja, prema njemu, ne pokriva ni račune za struju i vodu.

Zahtevi su konkretni, a od nadležnih - opšte fraze

Slepe osobe traže da Fond zdravstvenog osiguranja pojednostavi pristup belom štapu i drugim pomagalima, vraćanje prava na pratioca tokom bolničkog lečenja i rehabilitacije, vraćanje povlašćenog prevoza, razgraničenje lične asistencije i bolji dodatak za invaliditet. Traže i ratifikaciju Marakeškog ugovora, koji olakšava pristup knjigama u formatima dostupnim osobama oštećenog vida, i digitalnu pristupačnost koja će biti „pravilo, a ne izuzetak” - jer veliki deo javnih digitalnih platformi još ne ispunjava standarde.

Poslanik Nikola Micevski, predsedavajući Interpartijske parlamentarne grupe za prava osoba s invaliditetom, poručio je da pristupačnost „nije dodatna povlastica ili luksuz, nego osnovni preduslov” za ljudska prava. Od nadležnih je pak stiglo poznato „ulažu se napori”. Lepo zvuči. Ali kad država ne može da obezbedi ni štap koji po zakonu duguje slepom čoveku, koliko će vremena trebati za zvučne semafore, taktilne staze i registar?