Postoji jedan podatak koji objašnjava španske svadbe iz druge polovine dvadesetog veka bolje od bilo kakve analize: najveća folklorna pevačica te generacije udala se u sivoj čipki. Ne beloj. Sivoj.

Lola Flores i Antonio Gonsales „El Peskailja” venčali su se 27. oktobra 1957. godine u manastiru El Eskorijal. Haljina je bila midi, u sivoj čipki, sa mantiljom od istog materijala, potpisana od Asunsion Bastide. Pedesetih godina dvadesetog veka, u katoličkoj Španiji, to nije bila estetska odluka nego izjava.

Razlika se vidi odmah na sledećoj svadbi. Karmen Sevilja i Augusto Algero, 23. februara 1961. godine, bazilika El Pilar u Saragosi, haljina od Pertegasa: dekolte čamac, francuski rukavi, rukavice, ogroman šlep od satena i tila, tijara sa dijamantima i safirima. Klasika po pravilniku.

Marisol i Karlos Gojanes, 16. maja 1969. godine, vratili su se na nežniju liniju - organza sa podignutim cvetovima, rukavi zvona, zatvoren dekolte i rukavice sa patentom, a umesto vela majorkanski rebosiljo. Tri godine kasnije, Natalija Figeroa i Rafael venčali su se u Veneciji, u crkvi San Zakarija, sa haljinom od belog pikea sa punim tačkama i četiri karnera - flamenko sveden na minimum, sa buketom žutih ruža.

Najpoznatija od svih ostala je Rosio Hurado. Dvadeset prvog maja 1976. godine u Čiponi, sa Pedrom Karaskom, ona je izašla u siluetu sirene sa ručno vezenim ružama na manžetnama i dva velika karnera na dnu. Skoro dvadeset godina kasnije, 17. februara 1995. godine, sa Hoseom Ortegom Kanom, promenila je četiri odevne kombinacije u jednom danu - ceremonijalna je bila prava silueta od divlje svile i francuske čipke, sa ogrtačem od organze u šampanj tonu i gojevskom mrežicom za kosu. Jedna svadba bila je jednostavnost, druga je bila scena.

Između te dve stoji svadba koja je sve nadmašila po brojkama. Isabel Pantoha i Pakiri, 30. aprila 1983. godine u Sevilji: beli saten sa duplim tilom, dekolte čamac, šlep od sedam metara i 1.200 gostiju. Haljinu je potpisala Lina, a tijara se i danas citira.

Ono što sve ove svadbe imaju zajedničko nije raskoš. To je što je svaka od njih čitana kao poruka u trenutku kada se dogodila - ko sa kim, u kojoj crkvi, u koliko metara materijala. Makedonske svadbe funkcionišu po istoj logici i danas: svaki detalj će neko izbrojati. Razlika je samo u tome što su tada brojanje radili časopisi, a sada ga radi svako sa telefonom.