Četiri i dvadeset ujutru. Ulica u Tetovu, uspavane komšije, porodična kuća. I čovek na mopedu koji staje, vadi automatsku pušku i ispaljuje rafal u fasadu. Zatim odlazi. Šest projektila ostalo je na asfaltu - podignuti su radi veštačenja.

Prema prijavi u SVR Tetovo, napad se dogodio 8. avgusta oko 04:20 časova. Nepoznato muško lice sa mopeda u pokretu ispalilo je više metaka iz automatske puške ka porodičnoj kući Š.B. (48), nakon čega se udaljilo sa lica mesta.

Uviđajem su konstatovana oštećenja na dvorišnim metalnim vratima, na fasadi kuće, na letnjikovcu u dvorištu i na parkiranom putničkom vozilu „bmw”. Znači ne radi se o hicu upozorenja u vazduh - gađana je kuća, dvorište, sve ono što pripada porodici. To što niko nije pogođen pitanje je sreće, ne namere.

Policija preduzima mere za rasvetljavanje slučaja i pronalazak počinioca. To je standardna formulacija, i tačno je toliko informativna koliko zvuči. Ni motiv, ni osumnjičeni, ni pravac - bar ne javno.

A to je deo koji treba da muči svakoga ko živi u tom kraju. Automatska puška u četiri ujutru u gradskom naselju nije impulsivan potez razjarenog komšije. To je poruka, poslata na način koji zahteva oružje, moped i prethodno znanje gde živi konkretan čovek. Kada se takve poruke šalju noću na ulici, sledeće pitanje nije ko ju je poslao - nego ko ju je primio i šta će odgovoriti.

Oružje koje omogućava ovakvu scenu ne pojavljuje se preko noći. To je inventar koji decenijama kruži regionom i koji izlazi na površinu upravo u trenucima kao što je ovaj. To što je šest projektila završilo u fasadi umesto u čoveku razlika je između oštećene kuće i sahrane. Tu razliku odredila je slučajnost - ne policija, ne zakon i ne prevencija.