Kuća starija od trista godina, u srednjovekovnom selu u unutrašnjosti Kosta Brave, u kojoj nema nijednog pravog ugla. Za većinu bi to bio problem. Za Susanu Kots, jedno od vodećih imena takozvanog „sporog dizajna", to je cela poenta. „Prisiljava te da prihvatiš nesavršenost, da shvatiš da lepota ne traži simetriju", kaže ona o domu koji je sama obnovila.

Selo se zove Vulpeljak, u unutrašnjem delu Đirone. Kuća je narodna građevina iz 18. veka, prostor od 300 kvadratnih metara kroz koji se provlače tri veka istorije. Umesto da ispravi zidove i izbriše tragove vremena, Kots ih je pustila da govore - kamen, grede, katalonski svod. Metod, kako ga sama opisuje, jednostavan je: „Slušaj ljude, mesto i vreme."

Počinje od ulaza. Za Kots, prvi kontakt sa domom ne sme da impresionira - sme samo da primi. „Od trenutka kad uđeš, prostor mora da te primi. Ne da te impresionira, da te primi. Ima miris, temperaturu, svetlost koje si već očekivao a da nisi znao." Rečenica koja zvuči skoro poetski, a zapravo je tačan opis razlike između kuće i doma.

Kuhinja je srce. Panoramski prozor je povezuje sa baštom, a ostrvo napravljeno po meri okruženo je ručno izrađenim lokalnim stolicama. Bele elemente dizajnirala je sama Kots. Ovo nije prostor za paradiranje - to je mesto gde se odvija porodični život, mesto gde kuća diše.

Dnevna soba u prizemlju vrti se oko jedne peći na drva. Prema njoj Kots ima poseban odnos: „Peć na drva nije samo izvor toplote, već prisustvo, ritual, zvuk." Uz nju - ugao za čitanje pored ognjišta, stolice danskog brenda Carl Hansen & Søn, i one duge zimske večeri zbog kojih je ovakav dom i građen.

Gornji sprat meri istu filozofiju. Biblioteka spojena sa radnim prostorom, drveni radni sto brenda Dareels, velika podna lampa. Prostor koji služi i za učenje, i za rad od kuće, i za igru. „Funkcionalnost i blagostanje idu ruku pod ruku", kaže Kots - i to nije fraza, već opis svakog ugla u kući.

Gospodarska spavaća soba ima krevet brenda Gervasoni, svoje ognjište i jedan detalj koji vredi više od svakog novog nameštaja: nasleđen antikvarni orman od babe njenog partnera, „natovaren sećanjem". Kupatilo je ugrađeno bez oštre granice - bez onih zidova koji naglo dele jednu prostoriju od druge. Četiri apartmana sa ugrađenim kupatilima zaokružuju kuću, zamišljenu da raste zajedno sa porodicom, od detinjstva do zrelosti.

Materijali su svuda isti i svuda pravi: masivno kestenovo drvo za sav nameštaj po meri, kamen iz originalne građevine, kreč za tradicionalne maltere, beli cvet koji ujedinjuje plafone. Pod je od kontinuiranog krečnog maltera - materijal koji diše, bukvalno. I usred svega toga, umetnost nije ukras. „Umetnost ne dekoriše, ona govori", kaže Kots. „Svaki komad je tu iz konkretnog razloga." Dom koji, umesto da pokazuje koliko košta, pokazuje koliko je neko razmišljao dok ga je pravio. Retkost u vreme kada je većina renoviranja nadmetanje ko će baciti više, a ne ko će zadržati više.