Sopstveni dom u Skoplju postaje san koji za sve više ljudi ostaje samo to - san. Prema najnovijim podacima Narodne banke na koje se poziva opoziciona Levica, cene stanova u Skoplju za godinu dana skočile su za 13,3 odsto. Rezultat je predvidljiv: sve više građana se odbija od mogućnosti da kupe sopstveni stan i primorani su da žive pod kirijom.

Brojka od 13,3 odsto nije apstraktna - to je razlika između toga da možeš i da ne možeš da priuštiš dom. Kad plate rastu sporo, a stanovi brzo, matematika je surova: svake godine potrebno je sve više godina štednje za isti kvadrat. A u međuvremenu, kirija jede isti novac koji bi trebalo da postane kapara za sopstveno stanovanje.

Iz Levice to nazivaju osudom građana na kirajdžijstvo - i bez obzira na to ko to kaže, suština problema je realna. Stambena dostupnost nije partijsko pitanje; to je jedno od najdirektnijih merila za to koliko jedna ekonomija radi za običnog čoveka. Kad mlada porodica ne može da zamisli sopstveni dom, to ne beži samo od stanova - beži i od ideje da vredi ostati i graditi život ovde.

Pitanje koje retko dobija pravi odgovor je šta radi država povodom ovoga. Subvencije, socijalni stanovi, regulacija tržišta, ograničavanje špekulacija - alati postoje, ali politička volja obično stigne samo do saopštenja. Dok cene rastu, a rešenja ostaju na papiru, mladi rešavaju problem na svoj način - s koferom i kartom u jednom pravcu. To je najskuplja kirija koju država plaća, samo račun stiže kasnije.