Dva istraživanja objavljena u junu došla su do zaključka koji se u Silicijumskoj dolini retko kaže naglas: firme koje uzimaju rizični kapital češće završavaju sa optužbom za prevaru od onih koje ga ne uzimaju. Ne zato što su osnivači gori ljudi, nego zato što ih sistem koji ih finansira pritiska upravo u tom pravcu.

Prvo istraživanje dolazi sa britanskog Imperial College i francuske Emlyon Business School. Istraživači su sastavili bazu tehnoloških osnivača i kompanija protiv kojih su američki regulatori vodili građanske i krivične postupke za prevaru sa hartijama od vrednosti između 2000. i 2023. godine. Drugo, sa Univerziteta u Torontu, razmotrilo je 654 slučaja prevare u američkim startapima finansiranim rizičnim kapitalom u istom periodu.

Brojka koja najviše govori je iz torontskog istraživanja: startapi osnovani na pregrejanim tržištima, sa slabim nadzorom i slabom proverom od strane investitora, 19 odsto su verovatnije da kasnije izvrše prevaru. Merilo, dakle, nije karakter osnivača - merilo je klima u trenutku kada su ušle pare.

Prevara ima faze, i one imaju ime. Tim Vajs, jedan od autora prvog istraživanja, opisuje je kao „fasadiranje“ u tri stepena. Površinska fasada je kada osnivač laže koliko je firma uspešna - uobičajeno u ranoj fazi, kada se još uvek prodaje vizija. Druga faza je pojačana fasada: proizvode se dokazi koji će potkrepiti laž. Istraživanje navodi primer aplikacije za testiranje koja je izmislila klijentske ugovore i fakture, knjižila nepostojeći prihod i tim papirima ubedila investitore da je vrednuju na milijardu dolara.

Treća faza je najdublja. Laž se širi i na samu tehnologiju - demonstracije koje ne rade, sposobnosti koje ne postoje. Vajs to naziva građenjem „paralelnih stvarnosti“.

Najneugodniji deo oba istraživanja ne odnosi se na osnivače. Investitori, kažu autori, ponekad „zajednički stvaraju prevaru“ - i to ne samo kroz nerealna očekivanja rasta koja nameću, nego i time što nastavljaju da finansiraju iste ljude protiv kojih su već postojale optužbe. Torontsko istraživanje našlo je malo dokaza da prethodna prevara nekome smeta da skupi pare za novu firmu, čak i kada je slučaj bio široko pokriven u medijima. „Novi investitori i šire tržište rizičnog kapitala ne kažnjavaju prošlo nedolično ponašanje“, stoji u izveštaju - što se prema autorima poklapa sa kulturom koja grli neuspeh bez pitanja koji je bio razlog.

Još jedan nalaz vredi zapamtiti: startapi u kojima je upravni odbor bio kontrolisan od osnivača bili su dvostruko verovatnije da izvrše prevaru od onih sa odborom kontrolisanim od investitora ili sa podeljenom kontrolom. Kontrola bez protivteže, pokazuje se, nije prednost - ona je rizik.

Vajs predlaže da regulator automatski revidira startape pošto pređu određeni prag prikupljenih investicija, umesto da čeka tužbu ili prijavu zaposlenog. I traži nešto teže: da investitori odgovaraju kada su pritiskali za rast koji nijedna firma ne može pošteno da ostvari. „Osnivači nemaju profesionalno telo koje bi postavilo pravila o tome kakva su očekivanja rasta razumna“, kaže on.

Aktuelna euforija oko veštačke inteligencije, upozoravaju autori, tačno je takva klima iz koje se rađaju ovi slučajevi. Balkan poznaje scenu u drugom ruhu - firma koja raste na papiru, revizija koja kasni, a svi znaju i niko ne pita. Pitanje nije da li će brojke biti proverene, nego ko će snositi teret kada budu proverene.