Pravilo je znao svako ko je tražio američke pare: hoćeš investiciju iz Silicijumske doline, seliš se u Silicijumsku dolinu. Trojica dvadesetosmogodišnjaka iz Minhena prekršila su to pravilo i dobila i jedno i drugo.

Firma se zove Furo i pravi softver za industrijske sisteme za skladištenje energije u baterijama. Za godinu dana od osnivanja skupila je 4 miliona dolara (oko 3,4 miliona evra), pretežno od američkih investitora, i već ima klijente kakve mnogo starije firme nemaju - među njima nemačke železnice Deutsche Bahn.

Osnivači Lena Sofija Fos, Leoni Vagner i Simon Vitner studirali su na Tehničkom univerzitetu u Minhenu, pa su preko programa minhenskog Centra za digitalne tehnologije i menadžment stigli do Stanforda i Berklija. Radili su u Apple, Google X i u startapima za veštačku inteligenciju. Imali su ponude za stalno zaposlenje i vize da ostanu.

Vratili su se.

„Trenutno se krećemo brže u Evropi nego što bismo se kretali da smo ostali u SAD”, kaže Fos. A onda kaže ono što se retko kaže naglas pred američkim investitorom: „To je bila odluka da se vratimo u Evropu ne zato što smo morali, nego zato što vidimo da je sada bolje vreme da se gradi energetski startap u Evropi nego u SAD.”

Logika nije patriotska, nego računska. Problem koji rešavaju - industrijske firme sa previsokim računima za struju - oštriji je u Nemačkoj nego u Kaliforniji, posle godina energetskih kriza jedna za drugom. A klijenti i mreža su tu. „Ako si kompanija u ranoj fazi, najčešće sve zavisi od tvoje mreže i od toga koliko si blizu klijentima”, kaže Fos. Kada je firma bila u američkom akceleratoru pod starim imenom Lumera Energy, posao joj je išao teže upravo zbog daljine.

Ima i surovija računica. „Ako uporedite platu inženjera u SAD sa onom u Nemačkoj, jednostavno je mnogo jeftinije”, kaže Fos. Američki investitori sumnjali su da li će firma uopšte naći ljude za budžet koji je predvidela - a taj budžet je u Nemačkoj pri samom vrhu plata. Kvalitet kadra, tvrdi ona, isti je, a ljudi su dostupniji jer nema iste konkurencije velikih tehnoloških firmi.

Ovo nije priča o raskidu sa Amerikom. Furo je na papiru registrovan u Delaveru, rundu je predvodio američki TQ Ventures, a među investitorima je i fond Šeril Sandberg. Osnivači lete za SAD tri-četiri puta godišnje. Formula nije „ostani kod kuće”, nego „uzmi pare tamo, gradi proizvod ovde”.

I baš tu priča počinje da zvuči poznato. U Makedoniji svake godine odlaze inženjeri sa istim diplomama i istim ponudama, i gotovo nikada se ne vraćaju sa kapitalom iza sebe. Razlika nije u talentu - razlika je u tome da li postoji mreža koja će te preporučiti prvom klijentu kada se vratiš. Nemci tu mrežu imaju preko univerziteta. Ko je gradi kod nas?